Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GORAN JEVTIĆ
Postoje civilizacije čija tradicija pisma i jezika seže 4000 godina unazad. Jezika koji i današnje generacije mogu da razumeju, i na čijim su tekovinama i nasleđu izgradili sopstveni i nacionalni identitet, modernizovan shodno vremenu. Srpski jezik nema tu sreću. Usled radikalne promene jezika i sa nastankom Vukovog pisma, mi ne možemo danas da razumemo tekstove starije od 200 godina. Da li je trebalo načiniti manje radikalne poteze, ili napraviti pismo koje je bilo srednja varijanta između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vukovog i Dositejevog predloga, nezahvalno je reći. Ovo je verzija koju imamo i kojom se služimo.
Godine koje su za nama nosile su sa sobom pogrešno interpretiranje i eksploataciju mnogih pojmova koji nemaju nužno negativan predznak, ali su ih eksploatatori načinili nama mrskim i nepoželjnim terminima, kao što su: nacionalno, domaće, srpsko.
Odatle se među prvima na udaru našla i ćirilica. Lično mislim da je divna stvar što posedujemo svoj sopstveni jezik i pismo, i da lepota sveta i leži u postojanju različitosti. Ona gubi na lepoti ako se nameće, ako želi nužno da dominira, ako postane represivna. Dakle, moj izbor su oba pisma – ćirilično i latinično – na svim javnim mestima, u svim javnim ustanovama. Mogućnost izbora kao preduslov tolerancije u komunikaciji, kao preduslov sreće.
Zvanična dokumenta bih zadržao ćirilično, za slučaj potrebe prevoda svejedno je na kom pismu i jeziku je original.
Kako se uči jezik? Svi znamo – u školi, kući, uz knjige, televiziju, na ulici. Problem je kad svi ovi činioci poprime rečnik ulice (protiv kojeg nemam ništa, ali je on samo segment jednog jezika)! Kada učitelji i profesori ne vode računa o tome šta i kako govore, kada ne proširuju svoj vokabular čitanjem, stalnim obrazovanjem i učestvovanjem u savremenom životu, kada roditelji ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom, već ih zatrpaju obavezama ili im dozvole puku zabavu, samo da ne bi morali sami da se njima bave i preuzmu odgovornost za to što su roditelji i što vaspitavaju neke nove ljude.
Valja usaditi malom čoveku od prvih dana ljubav prema knjizi, a ne samo i isključivo prema kompjuteru. Zbog jezika, ali i zbog mašte, granica sopstvenog uma, toka misli, bujice koja te poneseu iskazivanju misli, emocija, želja... Urednici televizija treba da pregledaju scenarije pre nego što odobre snimanja.
Isplativost i marketinški podvig ne sme biti krajnji cilj nečemu što se zove nacionalna televizija, koja edukuje i vaspitava, a ni glumci ne bi trebalo da pristaju da izgovaraju baš sve što se od njih traži.
Rečju, svi treba da preuzmemo deo odgovornosti za ono što radimo i ono što iza sebe ostavljamo. I sinhronizacija crtanih filmova, kojom se odnedavno bavim, usadiće deci bliskost sa sopstvenim jezikom i junacima, ali to je tek početak. Nemali i nevažan, ali mnogo je stvari koje kasnije treba dovesti u red, a kojima svako od nas treba da doprinese.
Dramski umetnik
[objavljeno: ]
