Izvor: Glas javnosti, 31.Maj.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Moram, najzad, da se nekom ljudski požalim kako u poslednja dva meseca moja žena i deca, pa i najbliži prijatelji grubo zbijaju uglavnom vesele šale na moj račun i cinkare me poznanicima zbog, navodno, neobičnog ponašanja u vreme kada nastupa smiraj dana i kada se noćno nebo osipa zvezdama, sve dokle se ne zabele nežni prstići zore. Nije da se ne ljutim, ali više bih voleo da umem da im objasnim! To je, međutim, nerealno, jer oni veruju da su nerealni i razlozi kojima sam pokušao da >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << im protumačim svoje trenutno stanje. Evo, molim vas, uverite se sami.
„Istina je, on sedi, ćuti, puši i samo gleda u jednu tačku“.
Gornju rečenicu nisam uneo ja, već neko od ukućana iskoristivši priliku pošto sam se iz dnevne sobe na trenutak preselio u kuhinju da i tamo šutke popušim motreći onu prokletu žućkastu „tačku“.
A o kakvoj „tački“ je reč, izvolite, zaključićete sami. U praktičnim priručnicima, bez izuzetka, naići ćete na tvrdnje gde se radi o veoma štetnoj pojavi. Sve do pre neku godinu opirao sam se takvim kvalifikacijama. Evo, izvući ću iz naftalina svojih davnih sećanja kako je u rano prepodne u plavim mediteranskim nebesima zatitrao slamnatožuti roj sitnih leptirića uzanih uglasto zašiljenih krila obrubljenih sićušnim resama, i kako su zasvetlucale spram sunca hiljade sjajnih svilenkastih niti. Ta neobična i zadivljujuća pojava korumpirala je za dugo vreme nežnu dečju dušu. Eh, srećnih li i naivnih vremena! Nebo je odavno pusto i orošeno kiselim kišama i praznim pogledima, a roj se zavukao i razmnožio u ambaru i tepihu, u madracu i fotelji, u jastuku od perja i u ćebadi. Pronašli su i zlatastu krestu kraljevskog kokota i bujni rep kune zlatice, koje sam lično ustrelio i izložio na zidu među srnećim rožinama. Čuvao sam matursko i svadbeno odelo, pa ni njih više nema. Izbušili su novine za koje sam pisao pre četvrt veka i rusku šubaru koju sam ženi doneo iz Petrograda. Futrovani maskirni kombinezon, jedinu čuvanu ratnu relikviju, s činom na epoletama i lentom na prsima, napunili su sitnim mrkim govancima poput dunavskog peska, i pitam se za šta smo uopšte ratovali. Za šta, kad su i zelenu čoju Montenegra sasvim pozobali, zapatili se u lanenoj kosovskoj košuljici, merkaju pirotsko ćilimče i svilenu postavu cele kuće; zar sva trpnja i patnja samo da bi oni nepopravljivo zavladali. U stanju su, pokazaće se, da profućkaju i čelik, da „Sartid“ zgrickaju u „Ju-Es stil“; cementare i šećerane, vojna skladišta i vežbališta, sirotinjska potkrovlja, nacionalne arhive i muzejske depoe; ama nema toga što su božja milost i ljudska ruka stvorile, a da oni nisu kadri rasporiti. Na svoj čudesan način pomrsili su pređu tvrde logike, učahurili razum i iscrvotočili istoriju, umoljčali veru i nadu, šišaju ljudsko stado kao što se šišaju ovce i, ućebani u koaliciju koja čas leti a čas gamiže, prizivaju sveopšte vuneno vreme. Hiš, hiš, ali džaba!
U smiraj prolećnog dana, dok mirno teku Dunav i Sava i dok tiho žubore nacionalni kanali, izvlači se jedan po jedan iz svojih rupa i priprema za nova štetočinstva. Onaj aterirao na ikonu, ukurvio se pod bradom blaženog mučenika, drugi se skamenio na saksiji sa uvelim drvetom života, treći krstari i vreba dečiju patičicu. „A, i ovaj bi u Evropu!“, koleda moja žena. Mislim primetila onoga dole. Ali vraga! „Što ćutiš, pušiš i buljiš u jednu tačku?“ Pa šta da joj kažem? Da mi se to tako sviđa, ili da sam položio mač, ili da mi je svega dovde došlo? Zašto da nju u to mešam! Ćutim i pušim. I samo ih gledam.
I moj , sada pokojni otac , nije mogao da se pomiri da Srbijom haraju stetocine , jer je ratovao za tu Srbiju , odnosno Jugoslaviju .Na kraju ga je to sve ubilo.Za ono za sta su pravi ljudi nginuli , stetocine sada unistavaju uz osmeh.
Zaista tužna priča! Da se čovek rasplače! A ovako divne stilske figure i poređenja: "žubore nacionalni kanali", "zelenu čoju Montenegra", ... Pa zar su i šubaru iz Petrograda morali? Ne vredi, izgleda da je stvarno GOTOVo! E, Miroslave, Miroslave, moje saučešće! Došlo vreme za "žućkastu tačku“!
