Izvor: Glas javnosti, 06.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA MIROSLAV TOHOLJ - OBOŽAVANJE BLATA
Jedan arapski pisac natuknuo je o običaju koji su praktikovale beduinske grupe regrutovane kao karavanska pratnja, emirova telesna garda i dvorska komora. Kada bi se ukazala prilika, na odmorištu i zastanku, u oazama i pojilima, bosonogi pustinjski nomadi provodili su sasvim neobičan ritual pokazujući dokle seže vernost i poslušnost prolaznom gospodaru. Zazorno je sećati se, kamoli evocirati pojedinosti rituala, budući da se isti ogledao u „kupanju“ u fekalijama, kamiljim i ljudskim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u blatu, mokraći, i svakoj nečistoći koju je za tu svrhu bilo mogućno nabaviti. Kulminacija se ogledala u koprofagiji i govnožderstvu, te u samoranjavanju ili žrtvovanju nekog od aktera opisanog dvorenja i potčinjavanja koje je vremenom prerastalo u užitak koji je sam sebi svrha.
E pa, bogami, lepo! Mučna i neprijatna tema, ali ne biraju pisci temu, već ona bira njih.
Bednika i poltrona nađe se, razumljivo, u svim vremenima i svim podnebljima, i u preteranoj meri, ali stvar je baš u tome što njihova dela i činovi prevashodno karakterišu narav i moral gospodara.
Teško je odoleti, a da na trenutak, od traga, ne zavirimo pod suknju novije istorije uzajamnih emocionalnih odnosa visoke vlasti i njene uzavrele „simbiotičke mase“ našega podneblja. Prvi klubovi cenjenih podrepaša nastajali su u prestoničkim kvartovima u kojima i danas, nadomak mrtvog ali još živahnog matičnjaka, kao košnice za trutove i radilice, vise soliteri kojima je svojevremeno rešavano „osnovno egzistencijalno pitanje“ dvorske posluge i evnuha „revolucije“. Princip je dosledno proveden do poslednje provincijske zabiti, ali još uvek nije pravedno, sem u ekstremnim slučajevima, govoriti o „klasi“ govnoždera, kao ni o homogenoj vertikali uživanja.
Multipartijska stvarnost, naime, dovela je stvari do kraja. I, gledajte, šta zapažamo na onom mestu na kojem leluja na stotine raznobojnih končića čiji prednji krajičci završavaju u debelom crevu države? Sve je, primećujete li gledajući televiziju, prilično čisto, dok mišićne pantljike ne popuste, a ne biva da ne popuste, jer je reč o prirodnom nagonu. Usidreni u Misir žuđenog izobilja, sopstvenici končića još nam poručuju: „Ha-lo, evo nas unutra, na toplom i sigurnom, a kada kucne čas, mili putniče namerniče, potegni končić i - eto nas na svetlost dana.“ Pa kada properu košuljicu, istresu nečist iz nosnica i ušiju, prvo što merkaju je hartija kojoj će, iz dubine namučene i napaćene duše, da bez zazora povere: 1. šta je; 2. na šta je; 3. koliko je - onde smrdelo. Tek kako bi ugodili ćudi sledećeg poslodavca. Ono čega se nikada ne sete jeste navodna mudrost koju su pretvorili u nasledni alibi - „Parola je: snađi se!“
Ko još da zavidi onima koji su se na tako nesnosan način snašli! Ko da uvaži onu vlast koja ne bez ponosa veruje da fauna, vladina i nevladina, partijska ili koaliciona, u njenim crevima nije sasvim ravnodušna kakvog porekla i kakvog kvaliteta je zatečeni sadržaj! Modernoj klasi govnoždera svejedno je čak i kom podneblju pripadaju, i svejedno da li će i šta preteći potomstvu dokle ne utoli sopstvene potrebe. Nacionalni bruto je ne sekira, nju, isključivo, neto zanima. Tehnika je krajnje jednostavna i prosta: svaka nesmotrena biračka greška koja će rezultirati jednim, dva ili tri poslanička mesta, prvi je siguran znak da je onaj arapski pisac, opisujući drevne običaje pustinjskih beduina, dovoljno natuknuo i o našem vremenu i o ovdašnjem bukvalnom raju za onu posebnu sortu što se potkrala čovečanstvu. Ko ne ume da razmišlja u pojmovima i formulama, izvolite - neka prelista svejedno koje i svejedno da li jučerašnje ili sutrašnje dnevne novine.
