Izvor: Glas javnosti, 09.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Izvinite, o kakvoj bolesti govorite, na šta ste mislili pominjući Bolesnika na Dunavu, Savi i Moravi?
Nisam, takoreći, čestito ni seo za astal, ovoga puta u očigledno pogrešno izabranoj starogradskoj kafani, a već primećujem gde me iza stola u uglu preko puta, a imam i svedoka, ne bez izvesne nervoze posmatra gospodin čijim godinama su, u normalnim slučajevima, neprimerena uzbuđenja nasumičnim, tj. banalnim povodom. Devojci pored sebe, za koju isprva mislim da mu je kćerka >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << iz drugog braka, kroz zubni porculan objašnjava nešto što bi trebalo da se odnosi na moju beznačajnost, no curetak mu kažiprstom obrisa nevidljivu mrvicu s usta (svaki pisac će to razumeti kao molbu da se umukne) i na isto, obrisano i dekontaminirano nemesto, veštim i neočekivanim pritrčavanjem glave spusti beživotan poljubac. Tu za stolom gospodin bi mogao, računam, da joj dva puta bude ćalac, a tamo gde će posle - bez sumnje deda, pun dobrih i korisnih, iako neumesnih i jeftinih saveta. Zaključih, izvinite me zbog izraza, kako bez neiživljenog starca nema magarca. Unutrašnji glas, pokazaće se - pouzdan, kaže mi kako je u pitanju Žuća, otrgnuo se s uzice i proskitarao, a mogao bi, sudeći prema lažnoj vedrini, da bude i čedista - oni vole društvo nerazumne mladosti.
Krenuše, a devojka se, po navici sticanoj u nekoj drugoj, prohujaloj sponzorskoj pričici, zakači prstom za gajku od Žućinih čakšira kako bi, tobože, obuzdala dečka i predupredila izglednu kafansku gungulu. Smiri se, dete, mislim u sebi, taj ti se nije tukao otkako mu je umrla sirota majka i otkako ga je išutirala žena. Taj ti računa uglavnom sa Borisom, Boris će okrenuti Dačića i, jebem li ga, eto žandarmerije da zaštiti red i ustavni poredak, jer, kao i u tvom slučaju, ni u onoj vrsti ljubavi ne manjka perverzije. Tako je to na evropskom putu, a putnicima i trudnicama nijedna od vera ne sprečava izvesne ispade, ima vremena za pokajanje.
I tu pade ono provokativno retoričko pitanje: Na šta ste mislili?
Na vas sam mislio, gospodine. Na vas lično i na vas uopšteno, u smislu kužnog konglomerata. Vi ste, ako me pamćenje služi, kandidovali Tuđmana za predsednika „Partizana“ (on uzvratio kako je uzvratio), vi primili i zaštitili Vladimira Šeksa (vratio kako je najbolje umeo), ugostili Tarasa Kermaunera (razume se, pre „Pisama beogradskim prijatelju“), potpisali peticiju za pomilovanje Alije Izetbegovića (red je, najstariji je Beograđanin), vi Srbe na Kosovu prekrstili u Kosovare, Srbe u Bosni i Hercegovini u „bosanske Srbe“, vi im zaveli zastrašujuću blokadu, vi ih izdali, vi proglasili ratnim zločincima, vi prijavili, vi uhapsili, vi isporučili, vi podvukli crtu i stavili tačku. To je, međutim, samo ono što se naziva „istorijom bolesti“, jer virus je mutirao i sada vas tetoše oni što nas satiru i bombarduju, vas primaju, vas hvale, vas lažu, vas kreditiraju, jer u vašoj prirodi, po starim navadama, vide izglednu mogućnost sveobuhvatnog i konačnog rešenja „srpskog pitanja“. Srbija, računaju, mora umreti, i u vama su pronašli pouzdanog grobara. Pljačka, kriminal, droga, demokratija po vašem podobiju, gospodine, kućni ljubimče u svim kućama sem u svojoj, tebe što se tiče ni sida nije najgore rešenje. Zna to ovo devojče. Klin se klinom izbija. Na ljutu ranu i gorka travka.
Eto, na to sam mislio, ako baš hoćete da znate, i vi ste mi pali kao kec na jedanaest. A sad: kuš, da malo uživam u piću, dimu i žamoru.
