Izvor: Glas javnosti, 02.Avg.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Hajde - ne bismo li im prekratili muke - da potražimo odgovor na jednu od nerešivih zagonetki kod onih što ih ovde s pravom nazivaju političkim epileptičarima. Zašto je doktor Radovan Karadžić (u daljem tekstu Doktor) za „utočište“ - a videli smo kakvo - izabrao Beograd, a ne, recimo, Sarajevo, Zagreb, Minsk, Rim ili Atinu, u kojoj bi, govorio je, mogao, tj. voleo da živi do kraja života?
U Zagrebu bi, na primer, uživao daleko veću ličnu sigurnost, ako je o tome reč.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Ali, očigledno, reč nije o tome, pošto je čin hapšenja, po svemu sudeći, najlakše podneo sam Doktor.
Ta činjenica se baš ne uklapa u sliku koju su o njemu krojili otkako se po drugi put našao među Srbima.
Bilo je, doduše, nagađanja u smislu mogućeg odgovora na pitanje koje se nameće, ali ona su, po mom sudu, završavala tamo odakle su i potekla, u debelom crevu pronicljivijih nagađala.
Novinski opančići kojima je doneto sveže blato u Srbiju, požarkovići i ojadinovići, čije duhovno i intelektualno delo doseže obim lične karte jednog Dragana Dabića, a sveukupno školovanje i službeni činovi lelujaju u akademskim visinama seoske škole u okolini Brusa, smetnuli su, podsvesno ili ne, da je Doktor, pre svega, lekar po struci, posle sve ostalo.
Lekar sa dvema specijalističkim diplomama (psihijatrije i psihoterapije), jednom od njih - neka im je na znanje i strahopoštovanje - stečenom u Americi. Lekar koji je prevazišao tradicionalni prostor struke i, sticajem okolnosti, ali ne i bez razloga, zagazio u područje neistraženih alternativnih mogućnosti.
Iz izloženog se nameće jednostavan zaključak - u Beograd je Doktor došao da leči. Žuljao ga je, biće, davni neuspeli pokušaj s početka osamdesetih da u Beogradu preventivno deluje. „A Košava se ljuti na Srbe,/ Razbija glave,/ I traži proročku pamet. Pokolenje suzi,/ Iščuđava se, ili šali“ - pevao je Doktor davne 1983. u Beogradu.
Beograd je, verovatno, doživljavao kao nacionalno žarište neizlečive bolesti iz kojega će pošast metastazirati u svim pravcima. Ne znam koliko su tome doprinosili poverljivi izveštaji jednog od prijatelja i kolega psihoterapeuta koji je lečio dušu muškog deteta one nesrećnice što je Doktora uporedila sa Hitlerom (pa bi Hitlerov prijatelj i istomišljenik, koji joj ispravlja psihu deteta, mogao biti dr Mengele), a koliko se Doktor o širini bolesti mogao osvedočiti prateći medije i vizitajući sveukupni politički ambijent.
Bilo kako bilo, opštem nekrologu primereno, može se reći da je bolest bila brža od časne i plemenite Doktorove namere.
Nekom u Srbiji dunulo je u glavi: bolest se isplati (koferčići s parama i ostale političke dačije i krkobabine), pa je proročku pamet oduvala Košava da bi, kao i naše, sva naša buduća pokolenja suzila, iščuđavala se i gorko šalila na svoj račun.
Moje zdravlje je savršeno, izjavio je Doktor pojavivši se pred onima koji će mu suditi, baš kao i u Starom zavetu, zbog dela proročkih, da bi se ista slavila u nekom vremenu novozavetnom, kada se carstva promene. Nije rekao: Moje zdravlje je dobro. Ta kvalifikaciju, u kojoj dobro dobra nije ni videlo, ostavio je negde u Beogradu, jer zna - zatrebaće. Zatrebaće kada se, najzad, u svetu budu raspitivali o zdravlju Bolesnika na Dunavu, Savi i Moravi. Da, pre nego što sasvim iskopni, ima štogod utešno da im kaže. Sebi, više nego drugima.
