Izvor: Glas javnosti, 26.Jul.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Moj prijatelj Radovan Karadžić... Zaustih ono što će se sutra kazivati u čitankama, ali pregrizoh reč, da ne trčim pred rudu staroj priči o nacionalnom prokletstvu.
Radovanovo ime - barem je ono slobodno - krstari svetom, hladi i greje srca, svija gnezdo u račvi od predanja o narodu koji je, izgleda, suicid prihvatio kao stil sopstvenog nestajanja na putu prema takozvanoj svetloj budućnosti. Istina, pod silom koja ga satire, već su zatrte civilizacije moćnije od naše. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Ime je duša bića i stvari. Pa ako Radovanovo ime još nije sišlo sa planine, to znači da ga se još nisu, niti će moći, dočepali crvi iz donje kloake. Ono lebdi o nebo okačeno, i poput magičnog viska, leči bolesne i krepi posustale. Još je u pesmi, i ostaće u pesmi, jer narod njime tepa sopstvenoj čežnji za opstajanjem, a dok peva - i opstajaće.
Na golemo Radovanovo ime, s druge strane, kao na glavni konto moćne multinacionalne kompanije, deponovali su, gotovo dve decenije, basnoslovni prihod od rasprodaje svakojakog svetskoga otpada i smeća, i svih prljavih međunarodnih transakcija.
Bogato ime, Bog ga video. NJega bi, u ovom opustošenom i ukradenom svetu, teško podneo i neki osrednji narod, a kamoli mirno i skromno ljudsko pojedinstvo, rođeno za pesnika i lekara, pritešnjeno u ulogu vođe.
Pokušao je, i za neko vreme uspeo, čovek koji je mimo volje nadenut svome golemome imenu, da ga zameni nekim manjim, čustijim, kao što se menja pregolema šubara. Pozajmio, vele, ime koje nosi neki živ čovek u Rumi. Pozajmio i uredno vratio uz vrednu nadoknadu.
Jatakovalo je, i jatakuje, sa golemim Radovanovim imenom sve što je živo u srpskoj istoriji, gde god su i kad god su na nj nasrtale (po Vujakliji) „turske izelice“, pošto je časnima (po Vukčeviću - „pomagači“) zazorno držati stranu okupatoru i tiraninu. Jatačka anonimnost, kao i uvek u prošlosti, iznuđena je nakratko oročenom slavom jataka i pomagača tiranina. Prvih će nada prerasti u sudbinu, drugih će sudbina ostati beznadežna. Doći će onaj što će podvući crtu i kazati kako je koji prošao, jerbo se u jesen pilići broje, a u jesen se i lisice gubaju.
Opet i opet nam se kaže: raspeti nedužnog na krst haški greh je, jer haška pravda doseže Orića visinu, širinu Haradinaja, večnost trenutnog porobljavanja sveta. Greh je, i lovac na grehe jednom će doći po svoju lovinu. Ako je, mili Bajate, „jedan platio“, zar misliš da ih neće „platiti“ stotinu. Kod „otplate“ greha nema ni presedana ni izuzetaka. Upravo držim fotografiju, na njoj su: onaj „što je platio“ greh učinjen onom drugom što je takođe „platio“, i ovaj - rame uz rame s njim - koji upravo počinje „otplatu“ zbog koje će ponovo neko „plaćati“. Ima li kraja? Zar će Dejli telegraf i nemački BND da nam objasne kako je jedan od Srba, umesto sebe, podmetnuo drugoga? Da u beskraj seire nad krvnim kolom koje igramo? Nego, brate Bajate, išti u Dačića da se, koliko sutra, Nova Pokajnica, makar i od onog autobusa, nadomak Batajnice podigne. Nevinog ste posekli Karadžića. Požuri, mlijeko vas srpsko razgubalo.
Sedeli smo jedared Radovan i ja, za posnom trpezom, o nekom velikom danu, u društvu mudrih ljudi što su došli u goste u ono planinsko selo, da s nama podele svetost praznika i ljusku muku. I, mada je to retko činio, požalio se Radovan, kao svoj svojima: Sami smo, od svih smo prezreni i ostavljeni. Na to će jedan od mudraca: Ne mari, brate, i Hrist je bio sam na putu ka Golgoti, od svih prezren i ostavljen, i jedini u istini i u pravu!
Amin, veliki Bože.
Hvala na rijecima koje iskazuju osjecanja nas koji ne poznajemo licno Radovana ali volimo ga.
