Izvor: Glas javnosti, 12.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Nemoj da pitaš za dedu po majci - slušam kako u mojim fantazijama o budućnosti šapuće devojčica koje nema, dečaku koga takođe nema, u kući koje nije bilo i neće je ni biti. - Drugačijeg dedu, sem dede po majci, nisam imala, a ako nisam imala dedu po ocu, nisam, dakle, imala ni oca. Imala sam jedino majku, ali to ne znači da je i ona imala mene. Tako je to nekada bilo, u prošlosti u čijem jajetu ne treba tražiti dlaku, jer ni dotično jaje nije snela kokoška, već neki nepostojeći >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << pevac.
U budućnosti, natopljenoj buđavim suzama iz prošlosti, bez suze sveže bar za melema, i u najtužniju dečju pripovest umešao se đavolasti duh podsmeha.
Žestoki borac bila je ona - šapuće siroto dete. - Muža nije imala. Imala je ženu. Rođena sam u njenom trećem, takođe neuspešnom braku sa sestrom od ujaka. Otpočeli su, pa i prohujali izgubljeni ratovi, a ona se nije predavala; smenjivale se vlade i mešale koalicije, ona nije posustajala. Bolju polovinu svog rđavog života bez ijedne moralne mrlje, a da na njoj ne behu bar još tri zakrpe od sličnog štofa provela je u crnom, šta god da to beše, leti i zimi, noću i danju, na ulici i u kući. I u iščekivanju da se pojavi princ iz njene bajke, i on u crnom da se crnje ne može zamisliti - vojskovođa crnine, crna tačka na njenom strmoglavom putu, crni zračak u najcrnjoj ponoći. Da sjaše, da se napokon preda, da mu sude njene satanske čari.
O ženama u crnom, šta god da to beše, budućnost je sačuvala svega šačicu nejasnih i šturih naznaka. Sem po retkim ispovestima potomstva koje se iza njih nije sačuvalo, na temelju drugih elemenata nije moguće istorijski rasvetliti ovu specifičnu nevladinu misiju, i svaki pokušaj takve vrste suočava se sa neprobojnom misterijom. Kroz nauku se provlači sumnja da su dotičnu grupu za unutrašnji pritisak sa spoljašnje strane činila upravo muška čeljad sklona mizoginiji, presvučena u neku vrstu sanbenitosa, poput onog koji su španski inkvizitori oblačili pokajnicama koje su lomaču zamenjivale izgubljenom čašću. Ovaj siromaški red sveštenica globalizma u područjima tranzicije, veruje se, vukao je korene od onih prezrenih mučenica što su predvodile trube pri razaranju biblijskog Jerihona. U vreme docnijih zemaljskih razaranja nemilosrdni anđeo dodeljivaše im ulogu nametanja svakojake moralne krivice, pa i krivice što si živ. Kap njihove crnine pomutio je i reku ljudi u belom u dalekim Potočarima, dokle se sa ženama u crnini, za koju je izvesno šta je, u još daljem Bratuncu nipošto nisu mešale, premda već svima beše jasno da je, uprkos svemu, srebrenički medaljon u celini imao obe strane. Suštinu obrednog ceremonijala zasnivale su uglavnom na oportunizmu prema najcrnjoj međunarodnoj pornografiji i načelima bestidnosti. NJegov vrhunski izraz zračio je univerzalnošću građenoj na formalnoj sugestiji množine udruženih ženskih bića, na neograničenoj rasplinutosti i rudimentarnoj prostoti osećanja, svojstvenim sličnim pojavama kada je večera progutala veru, odnosno tamo gde ispari motiv, a ostane nalog. Otuda je ova pojava, s pravom, privlačila pažnju ekoloških, pre nego socioloških disciplina. Slični manihejski pokreti u starije doba, uopšte vizije sveta rascepljenog na crno i belo, na dobro i zlo, na svetlost i tamu, trpeli su svakojake pokore, pa je, možda, upravo to i jedini razlog što su, za razliku od rečenih garavuša i gariba, u istoriji ipak ostali tragovi.
