Izvor: Glas javnosti, 28.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
Mnogi narodi sveta velike pobede svoje proslavljali su i skromnije i kraće nego što su Srbi slavili davni vidovdanski poraz na polju Kosovu. Dabome, ukoliko se složimo s onima koji u suštoj malodušnosti tvrde kako je u pitanju poraz, ukoliko smo nevoljno saglasni da se, od četrnaestog veka do danas, zvona velikih evropskih bogomolja glasaju uglavnom u slavu naših krvavih gubitaka i posrnuća. Bilo kako mu drago, od slavne Miloševe žertve na Kosovu bolji deo nas na nebu se nastanio prepustivši >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << silama sveopšteg zemaljskog carstva kako potomstvo kosovskih pobegulja i svakojakog pupsa tako i vitešku posmrčad, te se, računam, na toj relaciji uglavnom i odvijaju naše istorijske deobe i kontroverze, pa i beskrajna polemika o samom karakteru Boja.
U dnevničkim zabeleškama o mučnom povlačenju sa Kavkaza, nemački pisac Jinger, oficir u oba svetska rata, opisuje smrznute leševe nemačkih vojnika i s pravom zaključuje: Na žrtvi ovih bezimenih soldata dići će se jedna nova Nemačka čija pobeda se nikada i ničim neće dovoditi u pitanje. U turskim arhivama takođe su sačuvani šturi nagoveštaji prema kojima su istraživači konstatovali kako su Bajazitove orte, u povratku sa Kosova, veličale silu i snagu srpskog tabora.
Ma koliko se mrštili oni koji tvrde da je bolje „živeti bolje“ negoli živeti za čast i slobodu, valja ih podsetiti da su kosovski knez i sva njegova svita već uz posnu kosovsku užinu prezreli tu vrstu politike, za oskudnim ručkom raspravili cenu drugačijeg izbora, a za tekućom večerom nazdravili na večno prokletstvo onima koji će taj podvig izdati.
Srpska istorija nije merila drugom merom sem kosovskom misiju svih koji su je stvarali i, na ovaj ili onaj način, na nju uticali. Nije Slobodan Milošević ni prvi ni potonji od srpskih vladara čija sudbina će se meriti aršinima kosovskog zaveta. Uzdigao se na Gazimestanu, na Vidovdan je spušten na sramotna haška vešala, ne propustivši, gle, da nam ga, makar i preko službenih i namrgođenih svedoka, još jednom zavetuje i čestita.
Kako se Lazarevim lestvama može u oba smera, uvis i naniže, ko je u ovom času kadar da pogodi sa koje to moralne prečke ovaj veliki praznik obeležavaju Miloševićevi partijski naslednici, momci koji su, ukoliko se ipak drugačije ne pokaže - celivajući ruku koja je partijskog vođu i državnika sputila u lisičine i ispratila u smrt - pribavili poslednji i konačni albi jednom besprimernom istorijskom i moralnom bezakonju. S prečke sa koje se jasno vidi „kad god se Holandiji digne kurac“, kako reče jedan od njih, ili s prečke sa koje, kako na to ovde uzvraćaju, nije baš sasvim jasno koliko je kome zinulo dupe.
Dakle, u jednoj od svojih prelomnih istorijskih partija, otkako se i sama skrkobabila i upalmila, politika Srbije najednom se našla između dva kapitalna poroka - izdaje i prevare. Ni jedan od tih poroka nije joj, dabome, pao na prazan stomak, ali, istorijski gledano, mnoge, ili gotovo sve dojakošnje radnje te i slične vrste mogle bi značiti samo plevu u hlebu rizika koji trenutno žvaće. Hajde, stoga, da i sićušno ograničeni manevarski prostor između ta dva kapitalna poroka dovedemo u vezu s Vidovdanom. Milošu, viteškom čuvaru Svetog groba, kao i čuvarima groba u Požarevcu, prostor svekolikog manevra nalagao je da se pomeša s protivnikom, da se takoreći s njime sliže u zagrljaj lepljiv od, ne budi primenjeno, krvi i znoja. Od tog mesta, i od tog trena, sledio je podvig imun na sve stare poroke i grehe.
