Izvor: Glas javnosti, 06.Sep.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
„Mlađi bračni par intelektualaca s detetom hitno traži jednoiposoban namešten stan na Konjarniku ili Zvezdari...“, tako su donedavno glasili mali oglasi na poslednjim stranicama ovdašnjih novina. Sve dok rubrika rezervisana za plaćenu „ponudu i potražnju“ nije pozobala magičnu izuzetnost reči „intelektualac“, dok intelektualni Beograd nije iskapio zatucanu palanku, ili dok vojsku anonimnih „intelektualaca“ u Beogradu nije moralno porazila moćna šačica na Zapadu etabliranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << persona izbeglih iz mračne srpske metropole. Na Zapadu ionako nisu potrebne diplome i potvrde o intelektualnim sposobnostima, važno je da umeš da radiš posao za koji si plaćen. Ne pitaju, štaviše, ni da li te je predsednik gradskog komiteta svojevremno „vozao“ s jednog na drugo direktorsko mesto, za što je, inače, uvek bila potrebna visokoškolska diploma i mrvica javnog ugleda koja će nadomestiti ostale nedostatke.
Reč „književnik“, za njom reči „filozof“, „ekspert“, „poslanik“, a na dobrom putu su atribut „narodni“ i matična imenica „narod“, prevazišavši značenja koja im je prvobitno namenio jezik što ih je prihvatio kao rođenu decu, takođe su se odmetnule i najzad podlegle međunarodnoj trgovini živim ljudima. Ni reč „klasik“ nije odolela slasti najstarijeg ljudskog zanata. Šta, zbilja, da radi filozof među glupima, šta će klasik narodu koji ne čita, koga da zastupa narodni poslanik sem, citiraću Bajata, „malo sebe, malo partiju“. I u pravu je; narod je besprizorna gomila za koju će se postarati „socijalno odgovorna“ žandarmerija.
Iz dana u dan Srbija se sve više ugiba pod teretom preterane lične i partijske efikasnosti. Šta da se radi kada su propuštene prilike da se opštem podsmehu i sramoćenju izlože dosadašnja sprdanja sa državom i državnom politikom. Jedna uspela sprdnja s nekom institucijom, pokrenuta iznutra, investira u sprdnju unutar nekoliko sledećih, bez logičnog reda pobrojanih institucija. I, eto nas na samom vrhu, tačnije - na samom dnu: u Narodnoj skupštini.
A onde, u Skupštini, jedan provincijski filozof sa zakasnelim intelektualnim ambicijama i ekspertskom kokardom na reveru, palamudeći u svojstvu narodnog poslanika citiraše „književnika“ i „živog klasika Vidosava Stevanovića“. Boli glava! „Nemoj ti meni o evropskim manama, ja bih danima mogao da ti pričam o tome...“ I tako dalje. A Bajat i drugovi ćute. Intelektualci! Umesto, ne budi toliko pohlepno lenji, da odmah uzmu neko od klasičnih Mucinih dela - na primer, pamflet „Milošević, jedan epitaf“, pa se uvere da je Evropa s Mucom u nedrima, kao uostalom i Srbija, imala manu više nego inače.
U knjizi kragujevačkog i sarajevskog „živog klasika“, nas što se tiče, „Finac Altisari“ može da bude i „Altezari“ ili „Altigazari“, kako ga već Muca izdiktira, ali ne možete se ne zapitati otkuda tolika tačnost u slučaju Handkea: „Širom Evrope jugoslovenske (srpske) ambasade organizuju književne večeri na kojima večni mladić nastupa obučen u crno, boju žalosti. Srbi u publici, svuda u svetu pretvoreni u parije autističnom politikom svoga vođe, žedno slušaju Handkeovu odbranu teza beogradske propagande i sopstvene nepriznate nevinosti... Ponekad zaluta i neko ko se sasvim ne slaže s piscem“ - priznaje književnik i nastavlja: „Na pitanje da li ima argumenata za to što priča, Handke kaže: Ako vi imate argumenata, nabijte ih sebi u guzicu.“
Taman tako! Tražili ste, sada gledajte.
