Izvor: Glas javnosti, 30.Avg.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ
U emocionalnom kalendaru strastvenih lovaca na vesti koje ničemu ne služe, leto je uglavnom lišeno senzacija. Velike intrige razišle se po letovalištima i pisci su, mora se priznati, pravi mučenici, prinuđeni da se bave buđavim mrvicama prohujalih previda i traljavo svršenih zadataka.
Jedan od mojih prijatelja, advokat po struci, sigurno ste ga viđali po knjižarama ili u bašti ispred „Mažestika“ s tašnom punom novina i časopisa, već trideset godina ne odlazi na letovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << iz straha da će mu, spusti li se na Taru, promaknuti neka veoma nevažna vest. Sedi na svojoj lovačkoj čeki („čeci“?) i sitničavo podešava instrumente za osmatranje.
Poverio mi je svojevremeno kako je doživeo tešku traumu propustivši, dok se bavio na moru, izveštaje o nekom požaru koji je zahvatio, danas nije sasvim siguran, da li južni ili severni deo Floride. Ne propušta priliku da se požali na teškoće kroz koje prolazi skupljajući domaću i stranu štampu, naročito onu iz zemalja u okruženju.
Pre neki dan maše mi: „Imam nešto specijalno za tebe!“, i pesimistično nagađa: „A ti si to možda već video?“ Vadi iz tašne bosanski tabloid s krupnim naslovom na naslovnici: „Toholj izdao Karadžića“, prevrće na treću: cela strana. I šta kažu? „Ništa, čoveče!“ I dodaje: „Šta misliš, da ih tužimo?“ Kako da ih tužimo za ništa!
Sutradan ga sretnem na trolejbuskoj stanici: „Pazi šta sam nabavio!“ Tašnu na koleno i iz pregrade za hitne „predmete“ vadi danski „NJeekend avisen“ od 22-28. avgusta, formata davnašnje „Borbe“. Stežući tašnu kolenima, majstorski preklapa na šestu: „Monika Papazu, stručnjak za pitanja islama, gle cela strana, vidi slike, smatra da bi Karadžiću trebalo da se sudi u Srbiji. Preko suđenja u Hagu žele da ponište Dejtonski sporazum i ukinu Republiku Srpsku. Slušaj šta kaže o Kosovu...“
Pošto primećuje da me je obradovao, ali ne i fascinirao, sem možda znanjem jezika danskog, stišava euforiju i pipa rupu u panciru moje tobožnje ravnodušnosti: „A jesi li gledao televiziju? Lepog Radeta?“ Onog pevača? „Ma jok! Stojanovića.“ Protiv koga je igrao? „Nemoj da me kecaš! Profesora Stojanovića, ambasadora u Holandiji. Zamisli, kaže da će, ako baš mora, posetiti Karadžića u Sheveningenu, ali da on lično ne bi želeo da ga vidi. Zamis’i ti! Ko njega za šta pita! Pa jesi li mi, beše, ti pričao da se i ono, ono!, dovlačilo na Pale da bi se slikalo sa Karadžićem!“
Ja mu nisam pričao, ali sećam se lepog Radeta i još lepšeg Batića na Palama. Dabome da nisu odoleli želji da, narodski rečeno, o svome ruhu i kruhu prevale toliki put, pun ratne neizvesnosti i iskušenja koja vrebaju radoznale putnike, i sretnu se s „vođom bosanskih Srba“ i počuju koju mudru i pametnu. Ni danas ne mogu da prežalim zbog onolikog čekanja, dok ne odoše Grci, ali čekanje se najzad isplatilo. Ne delim, takođe, naknadno negativan stav ni prema kome od onih što su, baš kad je trebalo, stisnuli petlju i ponudili pomoć ugroženoj braći preko Drine. Štaviše, svrstavam ih u kategoriju nacionalnih podvižnika i lučonoša na kraju, unazad gledajući, onog mračnog istorijskog tunela. A to što ljudi ponekad menjaju stav i osećanja? Pa šta! Menjaju i veš kad ga uprljaju. Menjaju ženu, menjaju partiju, ali duša se ne može promeniti, sem njenog ustajalog sadržaja.
Eto gde pisci mogu da ubodu mrvicu, leti kad zvizdan zapišti. U tramvaju, veli Džojs. Slučajni prolaznik naiđe i pljune. Eto tebi teme!
