Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GLOBALIZACIJA MEDIJSKE GREŠKE
BALI, Indonezija – Umilna klima ovog rajskog ostrva, gostoprimstvo njegovih stanovnika i opuštenost u senci orhideja neobični su rastvarači atmosfere međunarodne konferencije poput Globalnog intermedijskog dijaloga.
I dok skup posvećen promociji slobode izražavanja i toleranciji među civilizacijama i nije počeo, huk talasa čije se bleštavo bele kreste razbijaju o koralni bedem podsetio me na jedno opšte mesto: svet nikada nije živeo u potpunom miru i skladnom uvažavanju svojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnoštava – civilizacijskih, verskih, kulturoloških, političkih...
Ali, ratovi i konflikti kao prva pratilja istorije činili su – što je takođe opšte mesto – da se traganje za harmonijom ubrza u opasnim vremenima. Činjenica da je svet danas tako prepovezan da lokalna greška začas može da preraste u globalnu uvećava rizike do neslućenih razmera.
Setićete se karikature proroka Muhameda u danskom listu koja je razbuktala strasti postrojavajući na jednoj strani branitelje slobode izražavanja a na drugoj muslimane duboko povređene zato što ih je karikaturista izjednačio sa teroristima i zato što se neko usudio da huli na Alahovog poslanika.
One koji bi da ignorišu realnosti sveta novih komunikacija, danska karikatura podsetila je ne samo da živimo u globalnom selu u kome su društva i pojedinci povezaniji nego ikad ranije, već i na moć medija.
Kriza oko karikature navela je Norvešku i Indoneziju da intervenišu. Prva, evropska, sa potvrđenom reputacijom svetskog mirotvorca i slobodne štampe. Druga, azijska, najmnogoljudnija država islamskog sveta koja je hrabro kročila na put oslobođenja svojih medija. Norveški premijer Jens Stoltenberg i indonežanski predsednik Susilo Bambang Judojono pozvali su na Bali oko 70 izdavača, urednika i komentatora iz 44 zemlje, kao i funkcionere vodećih svetskih medijskih organizacija.
Kako ispoljiti slobodu izražavanja istovremeno uvažavajući različitosti sveta? Mogu li se prihvatiti ograničenja ovog osnovnog ljudskog prava? Kakve su dugoročne posledice neosetljivosti prema verskim ili kulturnim osećanjima drugih? Šta je etika novinarstva?
Jedni su neopterećeno glasno branili stav da je sloboda govora jedno od osnovnih ljudskih prava. "Uloga medija je da se i te kako bave ljudima koji kontrolišu sudbine ljudi – političarima", poručila je norveška koleginica. Novinari su dužni da uvažavaju istine i činjenice i ne smeju da budu servilni servis svojih vlada.
Drugi su se žalili na dvostruke standarde, na "krstaško novinarstvo" i nefer tretman muslimanskog sveta u svetskim medijima. Pominjalo se bombardovanje TV Beograd, TV Džazire u Bagdadu ili Manar televizije u Bejrutu.
I jedni i drugi su prihvatili ocenu predsednika Međunarodne asocijacije novinara da raste pritisak na medije – od multinacionalnih kompanija do političkih centara moći. "Uslovi za povratak iskonskim vrednostima novinarstva su otežani".
Složili su se i oko upozorenja da je u sve integrisanijem svetu novinarsko neznanje pogubno po međusobno razumevanje i toleranciju. Sve je manje vremena za razmišljanje, sve više trivijalizacije. Novinari sve manje uče i o profesiji i o njenoj etici.
"Koja je razlika između novinara i baterije?", pitao je jedan od doskorašnjih veterana Si-En-Ena. "Baterija ima i pozitivnu stranu".
Šta i koliko mediji mogu da učine da se izbegnu sumorne hantingtonovske slutnje o neizbežnosti sukoba civilizacija? Da li mediji mogu sebe da nađu u izreci koju sam čuo od turskog kolege: gomila mudrih ljudi mora svojski da se pomuči da izvuče kamen koji je u bunar bacio samo jedan ludak.
Mnogi su se žalili da "moćni medijski konfekcionari" pokušavaju svima da prodaju svoje šnitove, da je manje dopisnika iz inostranstva – upravo onih koji sopstvene javnosti najbolje upoznaju sa drugim narodima i kulturama. Zaključujem da nismo jedine žrtve parohijalnosti koja nas je obuzela.
Medijski poslenici lako su se složili oko teoretski određenih principa profesije, ali umnogome drukčije doživljavaju ulogu novinara u društvu. Da, mediji jesu roba, ali imaju svoju socijalnu odgovornost. Ne, regulativa nije poželjna jer bi to bilo nametanje. Da, mediji moraju da se bore za toleranciju i razumevanje. Ne, tolerancija proizilazi iz dobro, pošteno i odgovorno obavljenog posla, a držeći se striktno profesije mediji jedino mogu da promovišu ljudska prava.
Na kraju je stepen saglasnosti bio iznenađujući – i svakako je u raskoraku sa realnostima sveta. Što i ne čudi. Zaključci sadrže mnogo više tolerancije i razumevanja nego stvarnost bez tirkiznog mora, palmi, soka od guave, jastoga i ljupkih balinežanskih osmeha.
Bez obzira na to, bio je ovo korak u pravom smeru. "Konferencija je pokazala da ne važi pravilo da ako niste sa nama, onda ste protiv nas", rekao je na kraju skupa norveški ministar inostranih poslova Jonas Gar Store aludirajući na tvorca ove kovanice i pokretača "rata protiv terorizma".
"Sloboda izražavanja je osnovno pravo, ali nikada ne sme da bude izolovana od konteksta. Svest o osećanjima drugih ljudi i o njihovom pravu da budu poštovani trebalo bi da budu deo normalnog, civilizovanog ponašanja". Norvežanin me podsetio na staru izreku: sloboda govora ne podrazumeva pravo da u prepunom bioskopu viknete "vatra!".
Definitivnih odgovora nema. Dileme ostaju, ali okvir dijaloga je skrojen. Skup je opravdao ideju. Proširio horizonte. Upoznavanje je preduslov odvraćanja od sukoba u čijim su temeljima prečesto neznanje i nedostatak dobre volje.
Slične apele za tolerancijom nedavno sam u Bejrutu slušao ne od novinara već od crkvenih visokodostojnika. Kao što mi se koji dan kasnije u Damasku potvrdio tradicionalni međuverski sklad. U Istanbulu sam prošao pored nove hrišćanske crkve – prve podignute uz dozvolu vlasti posle Ataturkovog vremena.
Ovo i nedavni boravci u Bejrutu, Damasku i Istanbulu istovremeno su me podsetili kakav je pred Srbijom titanski zadatak da, prvo, upozna svet sa sopstvenim državnim postojanjem pa da onda, drugo, sebe na neki način brendira. Kada se isključe obavešteni političari, novinari, diplomate i profesionalci – znači manjina – teško da sam sreo nekog ko na pominjanje imena Srbija nije ljubopitljivo podizao obrve.
"Znate, bivša Jugoslavija. Tito", objašnjavam. "Država novog imena koja je mlađa od svake njene jednogodišnje bebe", predstavio sam se ovde, a sa Balija poslao razglednicu na kojoj sam, za svaki slučaj, pored Srbija stavio i Jugoslavija. Kad stigne do Evrope valjda će već znati.
Pitanje imidža zemlje nije samo pitanje novca. Zašto nas nije bilo na donatorskoj konferenciji o Libanu održanoj u Stokholmu? Zar je štedljivom ministru finansija bilo teško da pokloni jedna ambulantna kola i ime Srbija stavi na listu? Da se vidi.
S pravom tražimo zaštitu kada nam Marti Ahtisari pripisuje kolektivnu krivicu, a ispada da – kada su drugi u pitanju – olako zaboravljamo vremena kada smo očekivali solidarnost sveta. Gde se zatrla poruka sa japanskih poklona koji nas voze Beogradom?
Ne pitaj kome zvone zvona, pisao je Hemingvej. Kada bolje razmislim, zašto bih se čudio. Čujem da su na Goliji – planini koju sam "usvojio" opčinjen njenom lepotom i skrhan tugom njenog zaborava, hteli da izgrade stočnu pijacu na mestu gde je rođen sveti Sava!
Ko ne valja sebi, ne valja ni drugima. A što se novinara tiče, nisu oni krivi za ono što su objavili, koliko su krivi za ono što – nisu objavili.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
