Izvor: Politika, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
GAZIMESTANSKI SINDROM
Rokovi dolaze i prolaze, ali ovaj koji se neumitno primiče ozbiljno preti daljim pogoršavanjem odnosa SAD i Evropske unije sa Rusijom, još više stabilnosti Balkana i najviše političkoj budućnosti Srbije. Naravno da je reč o Kosmetu, tom nesrećnom delu teritorije čiji se budući status obrušava poput oštrice Damoklovog mača. Posle sednice Saveta bezbednosti valjda je i poslednjim nevernim Tomama jasno da su evropski unionisti ušli u kolonu sa Amerikancima pa i oni govore o "nazaustavljivom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << putu" Kosova ka nezavisnosti.
Tačno je da se jedinstvo u stavovima EU ne meri sa četiri devetke čistog aluminijuma, pojedine članice zadržale su pravo na rezerve, ali one se faktički svode na činjenicu da ove zemlje neće požuriti u priznavanju nezavisnosti koja se očekuje za nekoliko nedelja. Propala je ideja Rusije i Srbije da Uniju podele do mere koja bi je paralisala.
Raspored poteza za nedelje koje predstoje je poprilično definisan: predsednički izbori u Srbiji, potom deklaracija o nezavisnosti kojoj je, tvrde u Prištini, već određen datum, a onda pojedinačno priznavanje nove balkanske države. To što će ona i dalje više ličiti na protektorat nego na istinski nezavisan politički entitet, prestaje da bude moja briga.
Rusi upozoravaju da EU i NATO nisu nadležni za Kosovo i otvoreno prete vetom u Savetu bezbednosti. Što znači da će Zapad izbeći ovaj put koji bi vodio u direktnu koliziju, ali uz mogućnost da generalni sekretar UN u januaru da legitimitet kosovskoj misiji EU.
Bez obzira na sva diplomatsko-pravna meandriranja, upozoravaju mnogi, svet će se suočiti sa nečim što nikako ne liči na uspostavljeni međunarodni poredak: zaobilaženje Ujedinjenih nacija, povreda njene Povelje i ignorisanje rezolucije Saveta bezbednosti.
Teško da nije tako. No, to je priča o priželjkivanom razvoju događaja na koju se kroz istoriju po pravilu pozivaju mali i slabi. Upravo oni, poput Srbije, koji spas traže u svetskoj pravdi, poveljama i dogovorima. Ili oni, poput osnažene Rusije, koji bi da preuzmu zastavu moralne čistote koju je "lider slobodnog sveta", Amerika, ukaljala na mnogim frontovima.
Nema sumnje da će nezavisno Kosovo, koliko god Vašington pokušavao da ga predstavi kao "presedan", imati svoju globalnu i regionalnu radijaciju. Ali, češe se onaj koga svrbi. Šta će biti u Južnoj Osetiji ili Abhaziji, šta u Transdnjestru ili Baskiji, nije naša prevelika briga. Nismo svetski igrači.
Šta će biti sa Republikom Srpskom, šta sa Makedonijom, pa i Crnom Gorom? Da li postoje planovi o stvaranju velike Albanije? Suviše je blizu da se o tome ne bi brinuli.
Problem je što je briga prečesto nakrivo nasađena. Državni sekretar za KiM izjavljuje da će SAD biti odgovorne ako zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti dođe do radikalizacije stanja u regionu. Ne razumem. Za pretpostaviti je da će kosovski Albanci biti zadovoljni, da neće imati povod za "radikalizaciju stanja". Što znači da će nestabilnost uneti neko drugi. Ko? Srbi?
Tekući život je brutalna pojava. Veliki moćnik je svoje planove iskrojio u vreme kada nije imao opoziciju u Kremlju. I od njih ne odustaje. Zemlja koja se već jednom podmetnula, i zato bila bombardovana, mogla bi brže da uči. Morala bi pragmatičnije da prepoznaje globalne namere i da u svetu punom nepravdi pronađe neku svoju nišu u kojoj će čekati povoljnija vremena.
Hoću da kažem da je vladajuća srpska politička elita – ako tako nešto uopšte postoji – sem pozivanja na pravdu, povelje i rezolucije, na istoriju i emocije, u drugom džepu morala da drži scenario za nepovoljan – i očekivajući – razvoj događaja. Morala je da bude spremna i da odstupi da bi sutra, pod povoljnijim okolnostima stalno menjajućeg sveta, mogla da nastupi.
Pozicija je sve vreme bila zakucana. Kartografi su se tvrdoglavo držali prašnjavih arhiva. Iscrtana je neka nova Mažino linija koja Srbiju gotovo naprečac, bez sveobuhvatnih analiza i dalekosežnih procena, gura u konfrontaciju sa Zapadom.
Zaneti "najskupljom srpskom rečju", Kosovom, dogurali smo dotle da je omiljena postoktobarska destinacija – evroatlantska – postala proskribovana reč. Podstaknuti vapajem "ko smo, šta smo bez Kosova", radikali blanko nude vojne baze Rusiji iako je teško poverovati da će nam veliki panslovenski i pravoslavni saveznik Kosovo sačuvati. Srpska crkva poziva na vojne vežbe.
Međunarodna pravda i rezolucije o suverenitetu i teritorijalnom integritetu su jedno, stvarnost drugo. Kao što nekretnine nekada nemaju mnogo veze sa životom.
Cinično, ali deo srpske političke elite više govori o teritoriji nego o ljudima. Zaokupljeni su sa 15 odsto zemlje a ćute o blizu dva miliona kosovskih Albanaca od kojih očekuju da sa nama žive u zajedništvu. Sriču epove o kolevci srpske državnosti i duhovnosti a ne govore o tome kako sačuvati kosovske Srbe. Ne bi me čudilo da podstaknu egzodus kako bi sebi sutra pribavili oreol velikomučenika.
Gubitak Kosova ne bi mogao da se predstavlja tako tragično da je ta elita imala hrabrosti da javno postavi pitanje zašto su od Srba svi poželeli da se razvežu: prvo Slovenci i Hrvati, onda i drugi, uključujući i kosovske Albance. Da li, možda, ima našeg doprinosa njihovim separatizmima?
Nespremni da kažemo da je "car go", dospeli smo u situaciju da Kosovo odlazi a mi ostajemo podeljeni po miloševićevskim matricama. Ponovo nas proganja gazimestanski sindrom.
Srbi se opet dele na one koje je ponela nacionalistička strast i na one koji otvoreno kažu da im je važnije šta imaju u džepu nego šta premijer i vlada imaju na Kosovu. Patriote i izdajnici.
Raspisivanje predsedničkih izbora je zato moralo da obznani naslućivane podele u koaliciji. Jasno je da se one tiču upravo strateških orijentacija. Više se ne radi o nijansama ili bolećivim kompromisima. Kosovo je katalizator raščišćavanja puta ka budućnosti. Trenutak istine. Srbija je na velikom raskršću.
Niko, naravno, ne voli da gubi. Ipak, uskoro ćemo se jednog jutra probuditi i saznati da Kosovo i formalno više nije u katastru države Srbije. Spoljni krivci zašto će tako biti već su identifikovani. Ima li ovde odgovornosti, ili je neće biti jer se odluka o nezavisnosti unapred smatra ništavnom?
Nisam ubeđen da zarad domaće politike neće biti lova na veštice. Zato unapred upozoravam na očekujuću izlaznu strategiju po kojoj je kriv glasnik, a ne glas. Odbijam izgovore da krivce za gubitak Kosova "u našim redovima" treba tražiti među onima koji su se bavili analizama globalnih realnosti, onih koji su procenjivali da pravda neće trijumfovati nad silom, onih koje nisu vodile emotivne želje već surova stvarnost.
Vreme je da se prizemlji vaseljenska retorika novih srpskih mesija. Što je takvih više, Srbija je sve manja. Neka Kosovo bude poslednja lekcija. Da bi sutra imali Vojvodinu, ili Rašku.
[objavljeno: ]
.jpg)
