Izvor: Blic, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
G16
Kada se god završi jesenji deo Lige šampiona, svet sazna svoju meru. U fudbalu, razume se. A možda i ne samo u fudbalu.
Po običaju, tu su Mančester, Real, Milan. Pa, onda, prirodno, Barselona. Liverpul bi morao uvek biti tu, uzimamo li u obzir tradiciju. Arsenal, pod Vengerom, već jeste tradicija Lige šampiona. Inter je sve bliži konačnoj obnovi svoje nesumnjive slave. I tako dalje: grupa od osam najvećih ima dva-tri varijabilna člana, ali to je uglavnom to. Upadljivo nedostaje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << naravno, Bajern. O Juventusu da ne govorim.
Kada se, dakle, pogleda ta, leva strana fudbalske Evrope, stvari su onakve kakve imaju biti. Levicu ovde gledamo geografski: buljeći u mapu Evrope čovek vidi uvek isto - mirne velike zemlje u kojima se ne dešava ništa više od paljenja automobila po predgrađima, a i to ne previše često. Tamo se na fudbalske stadione ide porodično, za skupe pare, kao nekad u operu. Ima onih koji misle kako je to loša stvar za nogomet. Ima onih koji misle da je to odlično za posao. A ima i nas koji mislimo da je fudbal i dalje retko demokratična rabota, gledano s tribina. S podrazumevajućim otklonom: kao ni opera, ni to nije za svakoga. Kao i u operi, može se sedeti u ložama, a može i na najvišoj galeriji. Kao i za operu, i za fudbal je potrebno znati nešto o povesti te stvari, poznavati običaje i pravila, razumevati u čemu je lepota. Fudbal, ovakav kakav je sad, sa svim tim novcem, velelepnim stadionima, igračima kao modnim ikonama, idealan je spoj elitne supkulture i populističke zabave. Ko ima para - ide na stadion. Ko nema, bulji u kutiju. I svima je dobro.
Da ne bude zabune, u gornjim rečima nema ni trunke ironije. Svi se, osobito mi iz malih socijalističkih pokrajina velikog sveta radujemo kada se u veliku igru umeša neko mali, neko s desne polovine mape. No, to se ne dešava. Više. I ne u Ligi šampiona.
I onda se radujemo Portu ili Sevilji. Porto, uostalom, jeste dvostruki prvak Evrope, ali svakako nije član kluba odabranih. Ono što jeste lekcija iz Porta, koji nije promenio predsednika dvadeset godina, a za koje je vreme dvaput postao prvakom, priča je o tome kako se lep i odgovoran, komercijalan i prepoznatljiv fudbal može igrati i po obodu našeg sveta. Tako stvari stoje i u Sevilji.
Da ne nabrajam dalje: ko tvrdi da zna kako će izgledati majsko finale na Istoku, ili je lud, dakle vidovit, ili je luda - dakle: prepotentna budala. Kao retko do sada, među šesnaest najvažnijih u Evropi, ovog časa, vlada uravnilovka. Pobednika se može tražiti među starim šampionima. No, Milan je zbilja nalik gerontološkom institutu, Mančesetrova udarna igla, Kristijano Ronaldo, još uvek nije dovoljno veliki igrač, ako ništa zato što uvek posustane sa krajem sezone, a bez njega Fergusonu nije lako sročiti dobitni tiket, Real nema (više) onaj surovi i suvereni nastup kao u vreme pred uspostavljanje galaticos-carstva, Liverpul je i dalje šizofreno pocepan između Benitezove suštinske defanzivne misli i onoga što je preki nalog vremena.
A taj nalog glasi: ofanziva i lepota. Iako po našim mehanama i dalje preferiraju odbranu, napad je ono što se u Ligi šampiona isplati. Za razliku od svetskog prvenstva, gde, zbilja, nekakav Kanavaro može postati ikonički znak za smisao igre, u LŠ se lepota podrazumeva baš onoliko koliko i efikasnost. Zato je na snazi panična potraga za novim Ronaldinjom. Lucidnost i pamet prave razliku. I zato je, možda, vreme da se Arsen Venger konačno ustoliči na tronu najboljeg trenera na svetu. A Sesk Fabregas bi mogao, za nekoliko meseci, biti najvažniji čovek sa loptom u prostoru između Urala i Atlantika.
No, priznajem, ovo je moja želja. I nije nužno skopčana s preciznim uvidom u realnost. To što ima priličan broj nas koji bismo voleli da Arsenal bude prvak Evrope, ne znači da smo jedini: ima onih što smrtno ozbiljno govore o Čelsiju koji se uspešno rešio Murinja i, na opšte zaprepaštenje, uspeva da se, oslobođen usiljene, mehanicističke stege superpreciznog taktičkog postavljanja u prostor, ponovo igra s loptom. Već sam jednom rekao: kada je Murinjo bio prvak Evrope, imao je na terenu Deka koji je, pak, imao svu slobodu u odlučivanju. Posle je Murinjo postao važniji od svojih igrača, grupe skupih birokrata sa dva-tri izuzetka, i to beše dovoljno za Premijeršip. Ne i za dalje. Tu je valjalo imati Ronaldinja, Mesija, Kaku, Džerarda - nekog umetnika, u svakom slučaju. Čelsijev novi trener razumeo je o čemu se radi: kod njega čak i Ševčenko može dati gol, a Džo Kol, ubedljivo najsimpatičniji engleski fudbaler od vremena Kevina Kigena, može biti ono što jeste, vrhunski artista.
Pitanja je, dakle, mnogo. Hoće li London konačno dobiti šampiona Evrope u fudbalu? Da li je moguće da će se Ferguson ponovo vratiti iz ropotarnice evropskog nogometa? Da li stara fudbalska Evropa, sa umornim umetnicima i nedoraslim pretendentima, može biti vodeća snaga? Jesu li Spaleti i Toti zaista kompatibilni? Šta je, zbilja, s Nemcima? Dokle može dogurati Olimpijakos?
Sve je, nekako, otvoreno. Ako ligaški deo takmičenja i nije bio onako uzudljiv kao ranijih godina, nema sumnje da će proleće biti posebno. Ako ništa drugo, zato što je neizvesno.
Vreme je za uspostavljanje novog poretka.
