Izvor: Politika, 09.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Furiozna igra
Peti Beogradski festival igre: Kompanija Henrija Oguikea, Velika Britanija
Treća po redu na ovogodišnjem, petom Beogradskom festivalu igre, nastupila je kompanija Henrija Oguikea iz Velike Britanije. Ovaj koreograf koji, osim plesnog, poseduje muzičko, ali i šire pozorišno obrazovanje, predstavio je na sceni Beogradskog dramskog pozorišta svoja četiri kratka plesna komada. Međutim, u zanimljivom i kvalitetnom radu ovog koreografa, ono što zbunjuje je izbor dela, kao i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << periodi kada su ona nastajala. Recimo, komad koji po svom stilu nosi svežinu i originalnost savremenih plesnih ostvarenja datira iz 2002. godine, dok je tri godine kasnije kreiran komad koji kao da pripada davnoj plesnoj istoriji.
Prvo izvedeno delo – „Malo crveno” (Little Red), izuzetno je atraktivna kombinacija modernih plesnih tehnika i dramske izražajnosti, odlično uklopljenih uz Vivaldijevu muziku. To su najčešće furiozni pokreti koje oko posmatrača jedva da može da isprati, ali izvedeni do, za taj ritam, iznenađujuće preciznosti. U nekoliko sekundi igrači bi napravili niz odsečnih, energičnih premeta po podu, iz polumraka bi sevnula ruka, pa noga, a onda se celo telo hitro vine u skok, pa opet samo što se prizemljilo, u njemu je već usledio novi, žestoki energetski niz...
Igrači ne staju, jedni utrčavaju, drugi izlaze, opet se neko priključi, neko drugi ode... pa ta neprestana kretnja ubedljivo otelovljuje živost i uznemirenost Vivaldijevih violina. Crvena boja haljina na igračicama pojačavala je efekat plesa, pa je cela scena na momente bila kao uzavrela crvena ploča. Po smirivanju muzike i tela bi se primirila, a onda bi opet usledio, Oguikeu očito po temperamentu bliži – zahuktali, ludi tempo. Iako svi igrači u trupi nisu podjednakih tehničkih mogućnosti, oni svojim elanom i uvežbanošću ne remete opšti utisak kvalitetne igre.
U drugom delu, međutim, pod naslovom „Granice izdržljivosti”, („Expression Lines”), gledamo solo jednog igrača, između reflektora postavljenih na sceni. Ova koreografija koja očito ima za cilj da predstavi napore, unutrašnja previranja i preispitivanja samog umetnika, bila bi bolja da je koncept još ozbiljnije i dublje razrađen. Ovako, taj solo od svega deset minuta previše je ličio na improvizaciju (jednim delom je to sigurno i bio), ali ne onu vrhunsku.
Treći deo je predstavljao najveće iznenađenje – komad „Ples tigra”, (Tiger Dancing), ličio je na dela koja su izvođena sedamdesetih godina prošlog veka i upravo kao da je izvađen iz nekog pozorišnog naftalina. To je mešavina neoklasičnog i modernog stila igre, ne sasvim bez inventivnosti, čak na momente sa veoma zanimljivim koreografskim rešenjima, i tehnički vrlo zahtevnim elementima. Ali, utisak je neprestano kvario taj konzervativni plesni stil kao i loše dizajnirani kostimi.
Koreograf je za kraj odabrao verovatno svoje najbolje ostvarenje – komad „Prva linija” (Front Line), izveden uz pratnju muzičkog kvarteta koji je uživo svirao Šostakoviča. Igrači u crnom, ponovo energični, u zanimljivim formama, skaču, trče... udarci stopalima o pod su sve jači, apstraktne plesne fraze sve kompleksnije. Sažimanje muzike i igre opet dolazi do punog izražaja. Oguike je ovde ponovo, kao i u prvom delu pokazao svu snagu svog talenta. Igra njegovih igrača kao da odslikava duboke unutrašnje nemire, potrebu da se negde stigne, nešto učini... ili, makar samo da se igra, ali tako kao da je to jedina preostala mogućnost da se izrazi sopstveno biće.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 10/04/2008]
