Izvor: Politika, 21.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbalska noć
„Nedjelja popodne, nogometni dan…”, pevao je osamdesetih veliki Branimir Džoni Štulić. U ta popodneva, posvećeno smo slušali radijske prenose sa fudbalskih igrališta širom zemlje. Ili hrlili na stadione.
Tiskali se u gomili bratstva zagriženjaka. Upijali miris travnjaka, duvanskog dima, ljuski od semenki. Prepuštali se huku gomile od trenutka kada jedanaest zaigra nasuprot jedanaest.
Devedeset minuta neizvesnosti, strepnje, iščekivanja radosti. Šutevi, driblinzi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << centriranja, faulovi, prodori... A kad lopta zatrese mrežu... Eee!
Kao što dolikuje ocu i navijačkom posvećeniku, kod svog sina, vršnjaka ovog milenijuma, razvijao sam ljubav za boje voljenog kluba. Vodio ga na utakmice, fudbalske i košarkaške. Trudio se da mu uz sport proturim i životne pouke. Da se trudom i zalaganjem postiže uspeh.
Da se na trijumfu ne treba uljuljkati i uzneti. Da pobeda nije najvažnija, već je najvažnije dati sve od sebe za pobedu. Da poraz ne boli, ako znaš da si učinio sve da ga izbegneš.
Verovao mi je. A ja sam, svakom godinom, sve više sumnjao. I sa zebnjom čekao sudar sa stvarnošću. Trenutak kada se pogled nema kud skrenuti, jer je ružna istina zatvorila pun krug oko naših glava.
I dogodilo se. Kao na onim trodimenzionalnim slikama koje posve drugačije izgledaju posmatrane iz drugog ugla, likovi uzor-igrača pretopili su se u prikaze tipova brzih i agresivnih na jeziku, umesto na šutu i prodoru. Započeli su utakmicu u kojoj se ne računa na nerešeni ishod.
Odlučni da idu do kraja – onog drugog.
Baš kao u „Dosijeu iks”, ispostavilo se da je istina negde drugde... Za kafanskim stolovima, umesto na tribinama.
U rodbinskim i poslovnim vezama, a ne u preciznim pasovima. U kabinetima moći, umesto u svlačionicama. U menadžerskim kombinacijama, a ne u strategiji i taktici igre. U saopštenjima, a ne u navijanju. U novcu, nikako u idealima.
I šta sad sa svim tim ukaljanim dresovima, kopačkama uvaljanim u blato i oskrnavljenim grbovima i zastavama, koji su kao kosturi pokuljali iz ormara?
koga se ubuduće svrstati, čije istine prihvatiti kao manje laži? Zar aplaudirati i skandirati imena onih koji ni zvižduka nisu dostojni? Kako pristati da je čistota sporta bila tek samo još jedna od zabluda na koje smo potrošili deo života?
I konačno, šta raditi nedjeljom popodne?
U ulozi oca, osećam se kao trener koji je tek na terenu shvatio da je potpuno pogrešno pripremio ekipu za nadmetanje. Pokušavam da osmislim „vaspitni reprogram”.
Dakle: vezama sa uticajnim političkim i ekonomskim krugovima postiže se uspeh. Trijumf je prilika za oholost i naplatu slave. Pobeda je najvažnija, i sva sredstva su dozvoljena da bi se do nje došlo. Poraz boli, i za njega je uvek kriv neko drugi... Da ponovimo... I još jednom...
Ne.
Ne mogu. Neću.
Darko Pejović
objavljeno: 21/08/2013
