Izvor: Vesti-online.com, 21.Nov.2015, 07:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fu-do

Sećam se da smo jednom ostali i bez cigara, i bez para. Da ne beše pozna jesen i kišurina, umotali bismo mi izmrvljenog suvog lišća, pa pušili, ali ni toga.

Režali smo jedni na druge, ostavljeni na straži u Malom Zvorniku, nervozni kao kerovi.

Kad je stiglo sledovanje hrane, a dobrodušni vozač, stariji vodnik, izvadio boks sarajevske "drine", kao da nas je sunce ogrejalo kroz onu drinsku tmušu i neviđelicu.

Sapatnik se zvao Fuad Selimović, iz Višegrada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ili negde iz okoline, ko će ga sad znati. Još imam sliku: nas dvojica sa tandžarama kraj rashodovanog tenka, zapatrljili cigare, raspojasali se ko najgora banda, a na poleđini piše - "Mom bratu i saborcu Milanu, FU-DO".

Često ga se setim, i raspitujem gde god mogu: gde je, živ li je, preteče li krvavo grotlo devedesetih gde su se spiskovi za streljanje pravili prema nacionalnosti?

Nema odgovora ni sa jedne strane, pa ni posle ovog ludila u Rajlovcu, gde su Srbin i musliman bukvalno streljani, a da ubica lične karte nije ni tražio.

Ponekad smo Fu-do i ja čežnjivo gledali ka prozorima kupleraja preko puta kasarne, buljili u svetla iza crvenih zavesa i sanjali vlažne snove, onako zagoreli ko vojnički kazani i odsečeni od civilizacije.

- Joj, jarane, da mi je umočit... - huktao je dok mu je cigara visila s otromboljene donje usne.

- Ćuti... - rekoh.

Sporo su se vukli ti stražarski dani, sa skotom od kaplara, zidara nekud od Varaždina koga smo sanjali da umlatimo kao kera. A onda su dolazile noći i reči kapetana iz Šapca koji nas je za vukojebinu pripremao pričama o pokolju stražara kad su sedamdesetih upale ustaše.

- Đe nas pod lampu staviše, jebo ja onog što je ovo smislio! - penio je Fu-do dok smo šetkali kao na strelištu.

Ne znajući, naravno, da nas je kapetan samo plašio, i da nikakvih ustaša sedamdesetih u Malom Zvorniku nije bilo, niti pokolja stražara. Eto, čisto da se ne opustimo.

Znao je dobri Fu-do i da plane.

- Hahaha, ćuj, "brat od strica"! Šta ti to znači, bolan, pa to ti je valjda ćaća! - kliberio se, govoreći kako je to u Bosni, jasno i prosto - rođak.

- Nemaš ti pojma, ti si glupi Bosanac - odgovorih mu, a onda na mene polete naoštren vojnički ašovčić i videh Fuada besnog i crvenog kao rak.

Bogme sam bežao dobar komad kasarne dok se nije smirio i odustao. A posle, jarane, ko da ništa nije ni bilo: tresi se na straži, deli cigare, kuni kaplara-zidara, broj dane...

Znaš kako ti je kad poslednji put izađeš kroz kasarnsku kapiju: razmene se telefoni, obeća se ono "kad naiđeš kroz Čačak", "a ti kad kreneš preko Višegrada", a onda životi krenu svojim tokovima, stignu neke druge muke, i zaborav.

Skoro sam zaboravio Roberta i Adrijana iz Zagreba, ludog Ćustovića iz Mostara, Brdarića iz Sarajeva... Ali, ni sa jednim od njih nisam delio poslednju cigaru, niti zverao u crvene prozore kupleraja.

Arminu i Nedeljku, kao i u onoj državi neprirodno uterane u jednu vojsku, džihadista nije dao priliku da zaborave jedan drugog, poslao ih je zajedno u smrt, ali ni zajedno prosuta krv Srbina i muslimana neće, bojim se, pomiriti dva naroda koja su četiri godine kidisala jedan na drugi.

Ostale su samo lepe uspomene i loši kupleraji.

Nastavak na Vesti-online.com...