Izvor: Blic, 17.Sep.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Frontalna gluma
Ne znam da li su moji čitaoci kao gledaoci primetili da u poslednje vreme glumački ansambl skoro svaku predstavu igra okrenut frontalno ka nama u gledalištu. U pozorištu XIX veka, u periodu pobede realizma, glumci su igrali predstavu kao da postoji četvrti zid prema nama, a oni stupaju u odnose jedni sa drugima kao u životu. Naravno, vodilo se računa da retko glume okrenuti leđima prema publici. Još jedan mali dokaz da u umetnosti nema apsolutnog realizma. Nama su se obraćali samo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << komadima u kojima je pisac napisao takozvani aparte, najčešće korišćen u komedijama raznih varijanata, kad bi se lik iz komada požalio publici na situaciju u kojoj se našao.
Veliki transformator pozorišta Bertold Breht koristio je nešto kao aparte, i to kao glavnu karakteristiku svoga epskog teatra. Bili su to, i jesu, songovi kojim je pisac preko glumca izvlačio pouku iz radnje komada. Ta pevana pouka je bila čin društvenog angažmana njegovog pozorišnog čina. Glumac je izlazio iz svog lika i tumačio politički smisao Brehtovog dela. Samo je ogroman dar i razum spasao Brehtov opus od pozorišta kao čiste propagande.
Posle ovog malog osvrta na istoriju na odnos glumca prema publici, zapitao sam se šta bi mogao biti razlog najnovije frontalne glume, i to ne samo kod nas nego i u svetu. Došao sam do mogućeg tumačenja, koje ne mora da je konačno. Ono se vezuje donekle na Brehtovo pevanje songova licem prema publici. Mislim da se savremeno pozorište ponovo više ne uzdržava da nam saopšti neku poruku i ne uvija je u pojedinosti životne građe.
Ono frontalnom glumom kao da kaže: i vi i mi znamo da ovo nije život. Nemojmo se folirati. U pravu ste, dobro primećujete, mi vama hoćemo da uputimo neku poruku. I zato vas gledamo u oči. Ne samo u Brehtu, već i Šekspiru, Čehovu i Nušiću.
