Izvor: Večernje novosti, 03.Feb.2014, 17:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fotografije Metohije koje nema

PORTRETI žena sa starih požutelih fotografija, uvek su budili snažne emocije. Ne samo njihovih najbližih. Pogled u takav foto-zapis izaziva divljenje nekadašnjoj lepoti lica i smernosti odevanja. Osmehu koji se nazirao samo u uglovima usana. Brižljivo odabranom nakitu i ukrasima u kosi. Iza svakog takvog portreta, ovekovečenog rukom uglavnom bezimenog fotografa, čitava je jedna priča. O mestu i vremenu u kome je nastala. Ali i lična, sudbinska. Galerija „Progres“, u subotu veče u Beogradu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Pred nama je lepota i snaga srpskih žena iz Peći. Dvadeseti vek. Fotografije Metohije, koje tamo nema. A svedočanstvo kakve je lepote bila. Živa, još u crtama lica potomaka. I snaga kojom se snalaze u, nekom, novom zavičaju. Starosrpska metohijska nošnja, i novo vreme. Dragoceni zapisi o decenijama u kojima su, one, majke i supruge, kćerke, sestre i neveste, a u isto vreme učiteljice, lekarke, domaćice... Službenice, umetnice bile čuvarkuće. Ponekad i jedini stubovi na koje su se naslanjale čitave porodice. - I to sam želeo da pokažem, na prikupljenih stodvadeset fotografija, njihovu snagu da sačuvaju lozu - kaže autor ove jedinstvene izložbe Ranko Raičković. - Tu njihovu uzvišenu duhovnu lepotu koja je zračila isto kao što su umele da nose lepotu lica i tela. Emocije su pokrenule i njihovu, nekadašnju pesmu, metohijsku. O sudbini i Marije, bele kumrije... i devojke u čežnji da terzinče, koje ljubav meri nebeskim zvezdama, završi jeleče... Sve je bilo suza, velika kao kosmičko ogledalo. U njemu se sve i ogledalo. Nekadašnja ognjišta. Kolevke i polja. Trenuci venčanja. Miris vinograda i vina. Dečanska i patrijaršijska zvona. Sveće i molitva da se ne ugase. Ni tamo gde njih više nema. Ni ovde, uz slavske kolače u novom zavičaju. Prve fotografije nastale neposredno pred Balkanski rat. Košulje vezene u svili i libade, nastale pod veštim rukama pećkih tkalja i vezilja, jedva sputavaju prsa. Čini se da se i sad čuje udaranje srca ispod zlata, srme i filigranskog srebra. Samo je, valjda, takav nakit mogao srce da prikrije. Ali, ne i oči. - Oči, zaista, sve govore na ovim fotografijama - kaže Raičković i prelazi na novo vreme između dva rata, kada su se Pećanke merile sa damama iz evropskih modnih metropola. - Pogledajte sa kakvom su se otmenošću i ukusom one oblačile. Ali, ponavljam, od same spoljne lepote bila je snažnija lepota njihovog duha. Ona im je pomogla da iznesu svaku nedaću, nevolju i nesreću. U svakom vremenu koje ih nije štedelo. Svetle lica sa fotografija. Sećanje potomaka ovih žena su kao molitve... Sećanja i jesu, uvek, nešto poput molitve. Bake i majke... Kažića, Čukića, Jojića, Stevančevića, Stankovića, Kadića, Rajevića, Raičkovića, Jovanovića... Tri generacije na jednom mestu! Dobrica, Jelena i Jelena Jovanović... Stana Čukić, Jojić i njenih pet kćeri, zajedno. - Sve ove devojke bile su đaci Pećke gimnazije koja je upravo obeležila stogodišnjicu - upućuje Raičković. - U neku ruku, ova izložba je posvećena i našoj staroj gimnaziji odakle su potekli mnogi, danas ugledni lekari, pravnici, novinari, ekonomisti, glumci, književnici. Koliko sam u tome uspeo? Važnije mi je da ovaj susret vremena u fotografijama bude sastanak sa godinama koje dolaze. Da potomci ovih lepih pećkih žena koje su, zaista bile ukras Metohije, mogu da kažu: evo šta je srpska Peć imala. Evo, iz kakvih smo mi korena.

Nastavak na Večernje novosti...