Izvor: Nezavisne Novine, 15.Jul.2015, 21:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fitilj u Potočarima

Šta se desilo u Srebrenici 11. jula 2015? Nesumnjivo, varvarski čin kojim niko ne sme da se ponosi i kom niko ne sme da se raduje. I koji treba kazniti bez kalkulacija.

Ipak, kamenje bačeno na premijera Srbije Aleksandra Vučića ispostavlja mnoštvo pitanja sa još nedovoljno jasnim odgovorima. Nije to čudo, pošto je i 11. jul 1995. još nedovoljno osvetljen. A vreme odmiče i izmiče.

Prvo među pitanjima jeste da li je srpski premijer trebalo uopšte da ide na obeležavanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << 20. godišnjice masakra nad Bošnjacima u Srebrenici i ukop posmrtnih ostataka žrtava pronađenih i identifikovanih između dva pomena? Tu su samo dva moguća odgovora - da i ne. Mnogo je zagovornika i jednog i drugog, sa obe strane. Zato neka umesto odgovora usledi novo pitanje: Šta bi se dogodilo da nije otišao? Ništa, sem što bi društvene mreže i etar prepravila sila nebuloznih komentara, a izdvajali bi se oni tipa "ne sme", "ne priznaje žrtve", "neće". Ili, pak, "bravo", "nisu ni zaslužili", "tamo nema drugih žrtava do srpskih"... Za jedne bi bio četnik, u pohvalnom smislu, za druge ćetnik, što je vrhunska uvreda, koja se čula i u Potočarima. Likovali bi svi oni koji se ne bi libili da vrate vreme unatrag i dovrše posao iz prve polovine devedesetih. A ima ih previše i među Srbima i među Bošnjacima, zadržimo se samo tu ovog puta.

Na političkom planu, sve bi bilo isto kao 11. jula 2014, 2013, 2012. Zaoštreno, pat pozicija i mrtva trka onih koji bi da se ovajde uveličavajući ili minimizirajući žrtve, rovovi koji se ne mogu preći pošto niko neće da gradi most.

Dakle, "ne" nije opcija koja bi donela išta dobro.

Da li su Vučić i Srbija poniženi njegovim odlaskom i još više pogrdama praćenim bačenim kamenjem? Ako ostavimo po strani notornu činjenicu da je u ovako krupnim stvarima beslovesno govoriti o pobedi i porazu, slavi i poniženju, moguće je odista na neprimeren i ružan incident tako gledati. Razrokim očima koje ne vide ništa drugo do jada i bede. A drugo su, pre svega, svi oni ljudi koji nisu prezreli pruženu ruku s ove strane Drine. U Potočarima ih je bilo puno, a najvažnije su majke Srebrenice, one kojima je jula 1995. stalo vreme. Srebrenički cvet na Vučićevom reveru, zakačen rukom Hatidže Mehmedović, rukovanje i poljupci dobrodošlice na dženazu, odličje je koje se teško zaslužuje. I teško obavezuje. Više nego što bi to činilo, nažalost, izostalo rukovanje sa Vučićem i pratnja Bakira Izetbegovića na komemoraciji i dženazi. Tim pre što su nedelje pre pomena bile ispunjene teškom političkom propagandom sa svih mogućih i nemogućih mesta, od Londona, Njujorka i Moskve, do Sarajeva, Beograda i same Srebrenice.

Zato je, uprkos nedopustivom incidentu, besmisleno govoriti o poniženju samog Vučića, a još više čitavog naroda, koji podjednako čine i oni koji su ratovali i oni koji su se ratu protivili i deca koja u to vreme nisu rođena. Zapravo, odlaskom u Potočare Vučić je nastavio hod putem koji je pre njega otvorio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, 2005, pa 2010. I on je, ne zaboravimo, dočekan uvredama, iako mu se vrlo teško može pripisati ratna politika. Nije bilo kamenica, ali jeste osuda. Kod kuće su i Tadića optuživali za izdaju, i tada i 2011. kada je ispunio obećanje dato godinu dana ranije u Potočarima da će Srbija uhapsiti Ratka Mladića. I izručiti ga Haškom tribunalu, koji ga sumnjiči i sudi mu za realizaciju genocida nad srebreničkim muslimanima.

Tadić, istina, nije vukao za sobom politički bagaž koji opterećuje Vučića, nekada tvrdog radikala sa ambicijom da jednog dana vodi veliku Srbiju. Mladi Vučić nikada ne bi kročio u Srebrenicu. Sem kao pobednik. Aleksandar Vučić danas, nesumnjivo najmoćniji čovek u Srbiji i jedan od najuticajnijih u regionu, političar je druge opcije, mira i pomirenja. Vučićeva, ali i nevolja cele Srbije, pa i regiona, kako su pokazali Potočari, jeste što mnogi i dalje u njegovim rukama vide samo prtljag prošlosti, pa mu jedni ne veruju, a drugi se nadaju da će im se vratiti opet onakav kakav je nekada bio.

A izgleda da uludo troše energiju i jedni i drugi. Iako i dalje svojim izjavama ume da unosi pometnju - recimo, onom da odlaskom u Srebrenicu pokazuje da smo mi, Srbi, bolji od njih, tj. Bošnjaka - Vučićev kurs je dovoljno jasan. O tome svedoči i poziv trojnom Predsedništvu BiH, upućen tri dana posle skandala, da poseti Beograd. Poziv su prihvatili i Mladen Ivanić i Dragan Čović i Bakir Izetbegović, s tim što, nesumnjivo, dolazak bošnjačkog predstavnika pokazuje da je i njemu stalo do saradnje, a ne produbljivanja raskola. Bilo bi, naravno, najbolje kada bi mini-samitu prisustvovao i predsednik Srpske Milorad Dodik, ali to je u ovom trenutku teško očekivati zbog razmimoilaženja o prirodi zločina u Srebrenici i o Dejtonskom sporazumu, pa bi se moglo shvatiti kao direktno mešanje Srbije u unutrašnje poslove BiH. Što nije preporučljivo, posebno posle višenedeljne halabuke povodom neusvojene bitanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN.

Stoga, vratimo se još jednom osnovnom pitanju - šta se dogodilo u Potočarima 11. jula? Varvarski čin, nesumnjivo, koji zahteva ozbiljnu istragu i primerene kazne. Naravno da nije isto ako se nakon istrage ispostavi da je reč o planiranom atentatu, kako deo bezbednosnih struktura, političke elite i medija spekuliše pominjući snajper nađen nedaleko od memorijalnog centra, ili o budalama, kako ih je nazvao sam premijer. Iako beleg, najblaže rečeno sramote, ostaje na organizatorima, bilo bi mnogo lagodnije za sve da je druga opcija u pitanju. Pa, i za samog Izetbegovića koji je svom gostu garantovao bezbednost, a nije je osigurao. No, setimo se na tren da je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić prošle godine izviždan i grubo vređan, doduše bez kamenica i cipela, na jednom sasvim drugačijem mestu, na Gazimestanu. I sasvim sigurno da pogrde nisu stigle od Bošnjaka i inih, nego od Srba koji misle da je izdajica vekovnih srpskih ideala i težnji. Onih koje je vrlo radikalno ispoljavao do pre nekoliko godina, uključujući podršku raspadu Jugoslavije i svim ratovima vođenim u to ime.

Može se napad na Vučića gledati i iz perspektive koja je mnogima jedina prirodna - kao jasan dokaz da su pomirenje i suživot nemogući i da je sve što se čini u tom smeru uzaludno. Pa i poseta Potočarima i poziv Predsedništvu BiH da poseti Beograd. Na nesreću, izražena netrpeljivost i decenijsko nepoverenje zvaničnika i dobrog dela oba naroda, ide u prilog tome. Da ne pominjemo uporno negiranje zločina "naše strane", ma koja ona bila, pa i još ubedljivo veličanje osuđenih i optuženih za ratne zločine kao heroja. Nasera Orića i Ratka Mladića, na primer.

Deo fitilja te bombe zapaljen je i na samoj komemoraciji. Hoće li dogoreti ili će biti napokon ugašen, u prvom redu zavisi od prvaka dve države, ali iako su u njihovim rukama i makaze i platno, neće i ne mogu jedini oni odlučivati. Na njima je da pokrenu točak pomirenja, a to mogu učiniti samo ako su zaista svesni da pomirenja nema bez istrage svih počinjenih zločina i kažnjavanja svih zločinaca. Bez suočavanja sa sopstvenom prošlošću. Zvanična Srbija je presudama pred Većem za ratne zločine dosta toga već uradila, čini to, u manjoj meri, i BiH. Voljom UN i pristankom zaraćenih strana i njihovih predstavnika, deo posla predat je Haškom tribunalu koji, nažalost, u istoriji međunarodnog prava i pravde neće biti upamćen po pravičnosti, što doprinosi novom krugu sumnji i zavada. I doprinosiće sve dok obe strane na svoje zločine i zločince budu gledale kroz ružičaste naočari.

Nastavak na Nezavisne Novine...