Izvor: Politika, 10.Mar.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fišerovo utočište među nama
Priče sa jedne fotografije – uz 70. godišnjicu rođenja nepotkupljivog šampiona, čije je stradanje diglo cenu šaha, slovima i brojem, tačno hiljadu puta
Navršilo se 70 godina od rođenja 11. svetskog prvaka Roberta Džejmsa Fišera, mnogim nitima vezanog za Beograd, Srbiju i Jugoslaviju. Pamte se mnogi šampioni, ali samo se njemu obeležava i dan rođenja i dan smrti. I ovde, gde je 9. mart nakratko bio poznatiji po domaćoj muci, i tamo, gde su se vlasti odrekle heroja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hladnog rata, kojeg je Henri Kisindžer lično molio da odigra „meč stoleća” sa Borisom Spaskim.
Bilo je to septembra 1972. na Islandu, a moglo je da bude i u Beogradu, kako je najpre zahtevao Fišer. Potpuno sam, prekinuo je 45 godina dominacije sovjetske šahovske imperije i napustio šahovski svet. Pojavio se samo još jednom, tačno 20 godina kasnije, da na Svetom Stefanu i u Beogradu odigra novi meč sa Spaskim. Iako je zbog sankcija prema SRJ dobio upozorenje Džordža Buša da ga čeka deset godina zatvora. Iako mu je taj progon na kraju doneo robovanje u Japanu i skratio život.
Bobi Fišer je jedini velemajstor koji je inspirisao filmove. Snimaju se i dalje, a ni jedan neće biti pravi. Jer, to je priča i o 20. i o 21. veku, od praćenja pre rođenja, pod sumnjom da mu je majka komunistički špijun – preko borbe sa istim Sovjetskim Savezom i istom Amerikom – do grabljenja oko groba i nasledstva, dugo posle smrti. Priča i dalje traje.
Ni ambicije ovog teksta ne mogu da budu veće od podsećanja na dramatičan trenutak jedne zaboravljene, a pričljive fotografije, sa svečanog otvaranja meča na Svetom Stefanu, 1992:
Dok puca vatromet, sa leve strane stoji Jezdimir Vasiljević, sam u svojim planovima i aroganciji. U trenutku najveće slave, sa kojom će potom lakše da opljačka štediše, ne vidi nikoga. Desno je direktor meča Janoš Kubat, čovek koji je dve godine ranije, u poslednji čas, spasao organizaciju Olimpijade u Novom Sadu. I njegov organizacioni trijumf je očigledan, u stavu i energično ispruženoj čaši prema glavnom akteru.
Fišerov zahvalni pogled i čaša šampanjca pognuti su, međutim, ka Ziti Rajčanji, neprimetnoj Mađarici čija su pisma šahovskom idolu i putovanja u Ameriku otvorili vrata ovoga meča. Kada se pažljivo pogleda, vidi se da su njih dvoje sami na „tajnoj večeri”, figure u tuđoj igri.
Danas se malo zna o životu Zite Rajčanji, odavno supruzi i majci u nekom mirnijem životu. Kao i svi iskreni poštovaoci genija koji je živeo i stradao za šah, na čelu sa našim Svetozarom Gligorićem, i Zita je pripadala redu čuvara Fišerovih tajni, u masi onih koji su živeli od njegove slave i tragedije. Samo zbog Fišerove podrške ideji da ga vrati šahu, Gligorić se 1978. kandidovao za predsednika Svetske šahovske organizacije (FIDE), ali ostatak sveta nije mislio na taj način.
Fišerovo mesto među nama duboko je ukorenjeno. Štrkljasti dečak u džemperu i farmericama, na samom početku karijere, dočekan je i od srca prihvaćen u Beogradu, 1958. Kao genije i kao svoj, više nego u rodnoj Americi. I po tome što je išao glavom kroz zid, bio je naš.
U drugoj polovini 20. veka dva velelepna događaja dobila su naziv „meč stoleća”, oba vezana za Fišera i Beograd. Do meča u Rejkjaviku (umesto u Beogradu), to ime je nosio četvorokružni meč „SSSR – Ostali svet”, u našem glavnom gradu. Dve godine kasnije surešće se i predvodnici obe polovine sveta.
Duže od tesne pobede Sovjeta 20,5:19,5, pamtiće se kako su Beograđani 1970. nagovorili glavnu zvezdu da jednom u životu popusti i prepusti Bentu Larsenu prvu tablu. Danac je tada imao najveće uspehe, a ćudljivi Amerikanac 18 meseci jednog od svojih perioda samoizolacije. Godinu kasnije, u polufinalu mečeva kandidata za izazivača svetskog prvaka, Fišer će pregaziti Larsena sa 6:0, baš kao i Tajmanova u četvrtfinalu.
Važno je još da se razjasni da Fišerov izbor Jugoslavije, 1992, nije počivao na onih pet miliona dolara koje je gazda Jezda dao u nagradni fond. Istih pet miliona, tada mnogo vrednijih, odbio je još 1972, ne želeći da snima reklamne spotove u koje ne veruje. Pa opet 1975, za nesuđeni meč sa Karpovom. I više od toga mogao je da dobije 1992. za „rimejk” meča sa Spaskim, na ma kom kraju sveta. I još toliko za autorska prava na „Fišerov časovnik”, kojim danas igra ceo svet, a njemu nije pripao ni cent.
Od 1972, Fišerov novac uzimaju drugi. Jedan od poslednjih nepotkupljivih sportskih asova digao je cenu šaha – za svega nekoliko godina – tačno hiljadu puta. Od 5.000 dolara, za koliko su igrali šampioni pre njega, preko 125.000 koje je Džim Slejter duplirao da bi ga privoleo da igra na Rejkjaviku, do pet miliona koje je odbio 1975, a koje nikom posle njega nisu nudili. U Beogradu 1970, Fišer je igrao za honorar od 400 dolara, kao i svi drugi. Pre dolaska tražio je jedino – da mu na aerodromu nosač ponese teški prtljag.
Marjan Kovačević
objavljeno: 11.03.2013.
