Izvor: Danas, 22.Dec.2015, 20:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Firma čovek
Naš džumhurbaškan, Foma Nikolajevič, blagoizvoleo jedati intervju za svetonedeljni broj "najstarijeg dnevnog lista na Balkanu", na šta vam je - pretpostavljam - ako vam počem beše palo na um da se mašite za neke druge novinčine, skrenuo pažnju dežurni policaj na nevidljivoj duplerici. Znate već kako to ide! "Ne čitaš Politiku, a barabo!"
I - šta kažem? Šta priča Toma? Nije to lako prepričati, koga interesuju sitna crevca neka potraži intervju na internetu, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ja ću se - potaknut Politikinomakcijom"Sačuvajmo srpski jezik"- umesto da se fokusiram, užižitina par stvari. Nemojte trčati pred rudu nije mi namera da Fomu plajpičim zbog - opet čuvam srpski jezik - pa umesto rusofilije pišem - rusoljublja i rusifikacionih namera. Nije to ništa ozbiljno. To se Oco i DŽumhurbaškan igraju kauboja i Indijanaca. Ovako to ide: Polovina cenjenog srpskog publikuma navija za kauboje, polovinaza Indijance, ali svi džumle kupuju ulaznice i završe u istoj bioskopskoj sali.Kužite li sad, stari moji.
Drugo mi je nešto privuklo pažnju; ogromna razlika između džumhurbaškana i Tita,koja se ne iscrpljuje samo u tome što je jedan (Tito) bio rusoskeptik koji je perfektno govorio ruski, a drugi (Foma) fanatični rusopoklonik koji ruski ne zna ni da bekne. Nije to važno. Čitajući Fomin intervju prisetih se iznebuha jedne drevneex-yu institucije koja se zvala pomalo poetično - Maršalat. Stariji čitaoci znaju o čemu govorim,mlađima ćupojasnitistvar.
Iako su, kako rekoh, vaktile svi znali za Maršalat, malo je koznao šta je to u stvari, gde se tačno nalazi i ko tu radi,ali je radio. I to poprilično efikasno. A šta mu je bilo u opisuradnog mesta? Eh, šta. Čitanje narodnih žalbi i (eventualno) rešavanje istih. Kada bi, dakle, u ono vreme neki, da kažemo, "običan čovek" pretrpeo neku nepravdu, presavijao je tabak, pisao žalbu i slao je na adresu, koja je, pretpostavljam, glasila -Maršalat, 11000 Beograd.
Dobro, de, nije te žalbe čitao drug Stari lično, mada je poneka, naročito "osetljiva", stizala i do njega, ali je Maršalat radio pod njegovim auspicijama i, bogme,počesto sedešavalo da žalbaurodi plodom.
Zahvaljujući ogromnom napretku u demokratizaciji -danas imamo dibidus obrnutu situaciju. Umesto da se narod žali vrhovnom komandantu, vrhovni komandant se žali narodu. A na šta se žali Foma? Nema, kaže,pristojan auto. A ona olupina koju su mu ko od bede utrapili, nema zimske gume, pa može da se vozi samo po Beogradu, ali ne i po unutrašnjosti... I proče žalbe. Sedim tako u onoj mojoj kafanici, čuketam ovo što čitate, bacam pogled kroz prozor, a prizor - prava idila: na parkingu moja krntija, na braniku joj nova klapna, natočkovima nove zimske gume, što reko Pekić - firma čovek. A mogao sam - pu, pu, daleko bilo - da me nije krenulo, biti i predsednik države.
