Izvor: Danas, 24.Dec.2015, 19:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Firma čovek 3
Rekoh juče da mi nije bila namera da firma-čoveka rastegnem ni na dva, kamoli na tri nastavka, ali eto, ponese me priča, ne mogadoh da se zaustavim. Ima tema o kojima bih, kad bi mi zatisnuli usta, progovorio "na dupe".
Kratak sadržaj prethodnog nastavka: Juče smo, ako se sećate, saborno ustanovili da nam loše ide zato što ne trpimo bolje od sebe, danas idemo korak dalje i istražujemo - zašto onda, ako već ne trpimo bolje od sebe, kukamo do neba kad nas zajašu "gori >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << od nas". Kuknjava je u ljudskoj prirodi, reći će neko. Ma pusti ti tu priču. U ljudskoj prirodi je sve što i u ostatku prirode, znači sve i svašta, ali za razliku od majke prirode, ljudi imaju moć da svoju prirodu obuzdaju, samo ako to žele. Obuzdavanje, međutim, nije u "srpskoj prirodi", a pride se zaboravilo da netrpeljivost prema boljima od sebe nije izraz "naše urođene demokratičnosti", kako nam laskaju nacionalinteligenti, nego smrtni greh gordosti.
Idemo dalje. Logično je da ljudi koji ne trpe bolje i pametnije od sebe, tek ne podnose bogatije od sebe. Pusti ti pamet i ljudske kvalitete, para vrti gde burgija neće. Posledično se u zemlji Srbiji tokom vremena razvila čitava jedna idealistička filozofija srpstva i sirotinjstva i prateća poetika čistote i iskrpljenosti, što bi - da je stvar iskrena - bilo jako dušekorisno, ali nije, dibidus je to isfolirano. Kao što ne podnose bolje od sebe - a na gore, iako su ih sami izabrali, kukaju do neba - Srbi teško podnose siromaštvo, ali ipak od onih koji su gori od njih - a koje su sami izabrali - očekuju da im uz pomoć čarobnog štapa i kanapa namaknu kintu i ipak sve vreme nastavljaju da žive u sumanutom uverenju da je moguća bogata Srbija u kojoj će svi biti jednako siromašni. Umal, uzgred, zaboravih da pomenem da je netrpeljivost prema bogatima takođe greh. Zavist mu je ime.
Iz svega goreopisanog proizašla je prava manija samosažaljenja i naivnih pokušaja da se na sažaljenju - ako upali - nešto ušićari. Zato se i Foma žali na nemanje zimskih guma i tešku nebrigu policije. Zar ne kužite, stari moji, da džumhurbaškan u stvari odašilje poruku u boci "Tomovače" koja, u prevodu na kolokvijalni srpski, glasi ovako: I ja sam, braćo, isti kao i vi, jedva sastavljam kraj s krajem, kuburim sa policajuma, muku mučim. I uobičajena pročaja. Lepo je jednom zgodom moj drug Kukić rekao da smo mi društvo koje ne zna šta hoće, ali koje to hoće odmah i po svaku cenu. A znate šta, ovaj svet je - gurav, kakav je - na Crven Ban ustrojen tako da oni koji ne znaju šta hoće, po pravilu dobiju ono što neće. Lepo je Dositej još u ustaničko doba govorio da nam je najpre potrebna moralna obnova, ostalo tek potom, ali džaba je krečio. Vuk je smatrao da smo mi, Srbi, po prirodi moralni. I bio je u pravu. Sve nam ide onako kako mora.
