Izvor: Politika, 25.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Finska ostaje po strani
Finska je članica EU, ali nije i članica NATO-a. Jeste u procesu Partnerstvo za mir. Ima i određene vojne sporazume sa Rusijom. Zapravo, finsku politiku bezbednosti karakteriše geografsko i istorijsko iskustvo. S obzirom na dva rata sa Sovjetskim Savezom koje je Finska imala, odnosi sa Moskvom vrlo su specifični. Celokupna teritorija Finske nikada nije bila okupirana, ali Helsinki je imao problema sa izbeglicama iz onih delova države koje je ustupio Moskvi, ili je SSSR jednostavno zauzeo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Pariski mirovni sporazum iz 1947. godine i Sporazum o prijateljstvu, saradnji i međusobnoj pomoći zaključen sa Sovjetskim Savezom 1948. predstavljaju najvažnije prekretnice u novoj politici Finske, ali je zemlja ratne reparacije plaćala sve do 1952. godine. Poslednja restrikcija na finski suverenitet uklonjena je povratkom Porkala 1956. godine, inače glavne oblasti koja je iznajmljena Sovjetskom Savezu u okviru Mirovnog sporazuma.
Finsko-sovjetski sporazum iz 1948. godine nije vojni savez u doslovnom smislu, jer Sporazum, pre svega, obavezuje Finsku kao suverenu državu da brani svim raspoloživim sredstvima svoj teritorijalni integritet protiv bilo kojeg napada i napadača. Mogućnost sovjetske vojne pomoći dolazi u obzir tek kasnije. Pa čak i tada moguća pomoć je ograničena na finsku teritoriju i ne može se davati automatski. Nešto kao sporazum o reosiguranju, Sporazum iz 1948. je kombinacija trajnih finskih i sovjetskih bezbednosnih interesa sa jasno definisanim okolnostima.
Svest o tome da Finska ne može rešiti svoje bezbednosne izazove i probleme tako što će tražiti zaštitu jedne velike blokovske, ili neblokovske sile protiv druge sile, zapravo ističe u prvi plan finsku politiku držanja po strani kada su u pitanju suprotni interesi između velikih sila i održavanja dobrih odnosa sa svim državama. Takva neutralna politika je i glavno oružje Finske za ostvarenje njenih nacionalnih interesa, jačanje njenog položaja u svetu, a posebno u Evropi.
Naravno, vreme je činilo svoje i nekadašnji strateški vojni značaj finskog zaliva i bivšeg lenjingradskog okruga prebačen je na obale Murmanska i na jug Baltika, čime je nestalo i vojno interesovanje za vitalne oblasti Finske, što je opet i poboljšalo njen strateški položaj. U Finskoj ne postoje nikakvi strateški ciljevi koji bi bili važan razlog za vojni napad. Političko-vojni značaj Finske zavisi, pre svega, od toga u kojem obimu bi se finska teritorija mogla koristiti da bi se dospelo do strateških ciljeva lociranih u Rusiji. Shodno tome, neki izolovani vojni udar na Finsku teško je moguć.
Zbog vojne geografije, nema izgleda da bi Finska mogla da postane i bojište za kopnene operacije većeg obima, mada se to naravno nikada ne može i apsolutno isključiti. Finska bi u vojnom smislu mogla da bude ugrožena jedino u slučaju rata između Rusije i NATO-a, odnosno između SAD i Rusije, i to bi bio taj rizik da u sukobu bude uključena i finska teritorija. Prvenstveno kroz povrede vazdušnog prostora i teritorijalnih voda.
Najsevernije oblasti Finske nalaze se između država NATO-a, Norveške, i Rusije, u neposrednoj blizini ruskih pomorskih baza na poluostrvu Kola gde je smeštena ruska Severna flota sa brojnim nuklearnim podmornicama. U slučaju rata NATO bi prvo pokušao da blokira izlazak ruske flote iz baza na Koli na severni Atlantik, kao i da spreči da ruske kopnene snage ne napadnu snage NATO-a na severu Norveške.
Finski vazdušni prostor iznad Laponije i putna mreža mogli bi da budu pravac za napad na teritoriju Rusije, pa tamo Finci drže jake vojne snage. Jug Baltika takođe bi mogao biti zona vojnog sukoba između Rusije i NATO-a i u tom kontekstu neutralna Švedska sa svojom dugom obalom čini faktor stabilnosti i u severnom delu Baltika.
Uloga politike odbrane jeste da sačuva poverenje u finsku neutralnu politiku. Sposobnost odbrane je jedan od kriterijuma po kojem se procenjuju, u slučaju konflikta, finske sposobnosti da se zemlja pridržava svoje neutralne politike i ispunjava obaveze u okviru postojećih sporazuma.
Za Finsku je jedno od najvažnijih vojnih pitanja kako Moskva procenjuje vojnu pretnju koja bi mogla da dođe preko Finske. Finsko-sovjetski sporazum iz 1948. destimuliše bilo koje vojne planove u kojima bi se koristila teritorija Finske za napad na neku drugu državu, što dodatno jača finsku odbranu. I NATO i Rusija imaju poverenje u finsku politiku bezbednosti i neutralnosti, kao i želju i mogućnost Helsinkija da kontroliše i brani svoju teritoriju. Finski pa i švedski vazdušni prostor zajedno su jedna široka tampon zona, ali bi u slučaju krize u opasnost došao integritet tog vazdušnog prostora, prvenstveno zbog razvoja novih vojnih tehnologija. Jer Finska je na "koridoru" trajektorija interkontinentalnih strateških nuklearnih raketa SAD i Rusije.
Finska ima oko 5,2 miliona stanovnika, vojni budžet je veći od dve milijarde evra, kopnena vojska broji 24.000 pripadnika (u ratu kopnene snage imaju 345.000 ljudi), ratna mornarica 6.800 pripadnika, a ratno vazduhoplovstvo 4.500 oficira, podoficira i vojnika. Finska raspolaže sa oko 300 tenkova, nemačkih "leoparda" i ruskih T-72, sa oko 1.400 oklopnih transportera i borbenih vozila pešadije, dok avijacija ima i američke avione F-18 i britanske "houk". Ranije je Finska imala i ruske avione Mig-21. Raketni sistemi PVO su ruske i zapadne proizvodnje.
Nekadašnji predsednik Finske Mauno Kojivisto 1988. godine je rekao da su dva postulata finske politike odbrane neutralnost i bezbednost i da je njegova zemlja, na neki način, nesvrstana. I zaista, Finska je bila učesnik skoro svih konferencija nesvrstanih država.
Miroslav Lazanski
-----------------------------------------------------------
Manjak vojnika za NATO
NATO je počeo da oseća manjak vojnih snaga od kada Ujedinjene nacije i EU povlače vojnike za svoje odbrambene operacije iz istih vojnih formacija, piše portal Evropske unije. "Imamo probleme da obezbedimo trupe za sve misije NATO-a, EU i UN", rekao je portparol severne alijanse Džejms Apaturaj austrijskom dnevniku "Standard" koji citira EU portal
Taj problem se još više zaoštrio u poslednjih nekoliko godina od kada i NATO i EU pokušavaju da drže u pripravnosti snage za brzo reagovanje.
Snage NATO-a za brzo reagovanje (NRF) treba da budu na nivou 25.000 vojnika, a EU ima 19 svojih vojnih formacija sa po 1.500 vojnika koji mogu da budu poslati na krizna žarišta u svetu u kratkom roku.
Međutim, većina članica EU su istovremeno i članice NATO-a, što znači da su iste trupe na raspolaganju za obe organizacije.
NATO trenutno razmatra šta da radi sa svojim snagama za brzo reagovanje koje su potpuno oformljene u novembru prošle godine, ali od tada nisu bile ni na jednom zadatku. "Možemo jedino da imamo NRF koji nije toliko jak," rekao je Apaturaj.
Problemi NATO su se pogoršali u proteklih nekoliko godina od kada SAD koncentrišu većinu svojih vojnih snaga u Iraku, a misija NATO-a u Avganistanu je duža i skuplja nego što je planirano.
NATO ima oko 40.000 vojnika u Avganistanu i oko 17.000 na Kosovu.
Tenzija između NATO-a i EU tinja poslednjih desetak godina od kada NATO pokušava da se redefiniše posle hladnog rata, a EU pojačava svoje prisustvo na svetskoj sceni.
Beta
[objavljeno: ]
