Izvor: Blic, 31.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fina godina
U moru svakojakih izbora svega postojećeg, u inventarisanju jedne godine naših života, neka mi bude unapred oprošteno što ću kanuti i svoju kap. Odmah da kažem kako nikakvih pretenzija na celovitost uvida ili tačnost stvarnog značaja doleispisanih događaja nemam: ovo je ono što sam ja voleo dve hiljade i sedme.
U pozorištu sam video nekoliko predstava koje su dotakle moj emocionalni aparat. „Plastelin", Sigarjeva, u režiji Nikole Zavišića, u Podrumu „Ateljea >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 212", „Arapska noć", Šimelpfeniga, u režiji Ljubiše Matića, na sceni Studio JDP, „Norveška. Danas", Igora Bauerizme, rediteljka Ana Tomović, Nova scena BDP. Mladi reditelji, relevantne, bolne teme, estetska iskušenja. Dosta mi je da slušam večito opetovanu laž o tome kako u Beogradu, Srbiji, nema dovoljno reditelja. Doda li se gornjem spisku još nekoliko imena, čije predstave još nisam stigao odgledati ili iz nekih drugih obzira nije ukusno da ih spominjem, eto razloga da se floskule iz prošlosti koje još mamuzaju samo neodvažni pozorišni kritičari zauvek odstrane iz teatarskog života.
Plakao sam, priznajem, na projekciji, moram reći: tehnički jedva ispravnoj, „Hadersfilda" na katastrofi zvanoj Filmski festival Srbije u Novom Sadu. Plakao sam i na premijeri predstave. Stvar je, znači, uspela.
Nisam plakao, ali mi je bilo važno što je Goranka Matić napravila fotografsku izložbu o očigledno vitalnom fenomenu zvanom „beogradski new wave". Šta god o toj stvari ko mislio, beše to vreme u kojem smo bili bolji od sebe samih. Da nije ljudi poput Slavimira Stojanovića, i njegove izložbe „Retro. Futro", kao i povratka kući ovog ambasadora dizajna za ovaj deo sveta, izgledalo bi da više nema nade da se dogodi nešto nalik novom talasu.
A Koja je snimio briljantnu ploču. Zove se „Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi?", i još je jedan dokaz da „Disciplina kičme" nije anahronizam. Što se ne može reći za ostatak ekipe iz osamdesetih.
Velikićev „Ruski prozor", za mene je jedan od najboljih romana ovog pisca, tvrdo, „muško" pismo, stilski izbrušeno, u svakom smislu utemeljeno, baš kao i drski poetički prodor Albaharijevog „Ludviga". U srpskoj književnosti, srećom, uvek ima neki dvojac koji, uprkos poetičkoj različitosti, pravi osovinu oko koje se ta razuđena delatnost da okupiti. Nekad su to bili Kiš i Kovač, sada su Albahari i Velikić.
Biljana Srbljanović napisala je „Barbelo, o psima i deci", svoj najemotivniji komad. Napisala je i „Putovanje", scensku priču. I „Igru smrti", priču. Teofil Pančić objavio je nekoliko knjiga. I sve su dobre. Boža Koprivica igrao je fudbal.
Beše to fina godina. Bolja od sebe same.
