Izvor: B92, 20.Jun.2021, 18:31

Film i Velika Britanija: Zašto je Dirk Bogard bio istinski opasna filmska zvezda

Od srcolomca do ikone uznemirujućih sadržaja, ovaj glumac imao je jedinstvenu karijeru. Sofi Konks Kaufman pita se da li ćemo ikada ponovo imati jednog tako odvažnog protagonistu.

Mnogi glumci prolazili su kroz transformacije, od Olivije Kolman, koja se iz stalnog inventara britanskih sitkoma preobratila u ozbiljnu glumicu međunarodnog renomea, do Roberta De Nira, koji je žestinu metodske glume zamenio žovijalnim eskapadama kao što su Upoznajte Fokerove - ali niko >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nikada nije napravio tako provokativan zaokret u karijeri kao Dirk Bogard.

Ovaj britanski glumac imao je dve jasno razdvojene faze: od 1948. godine žario je i palio ekranima kao markantni idol mladih, a onda je, od 1961. godine, birao uloge koje su dovodile u pitanje ustaljeni moral i pomerale granice kinematografije.

Za sve to vreme bio je aktivan i u svetu izvan svog domena, oličeno u zabavnim pismima koje je pisao svima, od bliskih saradnika do nasumičnih osoba sa kojima je održavao kontakt.

Povodom stogodišnjice njegovog rođenja (28. mart 1921. godine), zanimljivo je podsetiti se jedinstvene zvezde čije nasleđe predstavlja poziv na istraživanje kreativnih sloboda.

"Predstavljamo vam najpopularniju zvezdu u Britaniji", glasi grandiozna objava u trejleru za adaptaciju romana Čarlsa Dikensa iz 1958. godine Priča od dva grada, predstavljajući priliku koja je oličenje romantičnog džentlmena sa mašnom, cilindrom i izboranim čelom: "Dirk Bogard kao Sidni Karton."

Bogard je bio, kao što njegov zvanični biograf Džon Koldstrim kaže za BBC Kulturu, "magnet za blagajne", i to od Doktora u kući iz 1954. godine, lake komedije o vragolijama u jednoj londonskoj bolnici.

Bogard je dobio ulogu stidljivog studenta medicine Sajmona Speroua, što je uloga koju je ponovio tri puta, u Doktoru na moru (1955), Doktorovoj dilemi (1957) i Doktoru u nevolji (1963).

Njegov Sajmon je ćutljiv i markantan, produhovljena pojava u poređenju sa njegovim bahatim vršnjacima, čije je merkanje medicinskih sestara trebalo da izazove smeh i nije baš najbolje ostarilo.

Sperou je uzbudio maštu javnosti i teško je pronaći filmski časopis iz pedesetih koji na naslovnoj strani nije imao Dirka kako se mršti ispod čuperka tamne kose.

Vezan ugovorom za britanski studio Renk od 1948. godine, izbacivao je filmove u ritmu od tri-četiri godišnje, a njegov status bio je zamišljen kao miljenika publike iz A liste.

Louzijevi filmovi obeležili su početak Bogardovog poniranja u mračniju stranu ljudske prirode.

Jednom kad se nastanio u Italiji, dvaput je radio sa Lukinom Viskontijem, prvi put u Sumraku bogova (1969), a potom i u Smrti u Veneciji (1971).

Potonji, adaptacija novele Tomasa Mana, ilustruje Bogardovo vladanje mikro-glumom preko mušičavih pokreta, izliva brzo potisnute nervoze i čak nadmenog načina na koji jede jagodu.

Njegov bolešljivi kompozitor Gustav fon Ašenbah (zasnovan na Gustavu Maleru, čija je muzika korišćena u filmu) otuđen je i usamljen dok se odaje tihoj opsesiji Tadziom, otelotvorenjem mladosti i lepote u Manovom originalu, ali sa naglašeno seksualnom vizurom u Viskontijevoj adaptaciji.

To je posebno problematično u svetlu zlostavljanja koje je Bjorn Anderson, četrnaestogodišnji švedski glumac koji je glumio Tadzija, pretrpeo posle snimanja, kao što je zabeleženo u novom dokumentarcu Najlepši dečak na svetu - titula koju je Viskonti nadenuo svojoj tinejdžerskoj zvezdi dok su promovisali Smrt u Veneciju na Filmskom festivalu u Kanu 1971. godine.

Što se tiče njegovog tumačenja Fon Ašenbaha, koji je u Veneciju pobegao posle tragedije i poniženja, Bogardov dijalog sastoji se uglavnom od koleričnih istresanja na hotelsko osoblje.

U drugim slučajevima, njegovo lice izvodi nemi ples žudnje i žaljenja; život mu proleće pred očima i ne preostaje mu više ništa sem dečaka od krvi i mesa pred njim.

Za finale, on se maskira u buržoaskom klovnovskom maniru toga vremena: beli puder na licu, jarkocrvene usne i kao ugalj crna kosa.

I dok mučeni Ašenbah leži na ligeštulu, a boja mu se od znoja sliva niz lice, teško je prisetiti se uglađenog filmskog srcolomca koji je lansirao hiljadu naslovnica filmskih časopisa.

Bogard je sa zadovoljstvom to uradio sebi, pišući Viskontiju posle toga: "Neverovatno mi je da je snimanje završeno pre svega nekoliko nedelja… Već sam veoma nostalgičan prema njemu i prema Gustavu… i uvek prema tebi."

U intervjuu za dokumentarac Legende, Šarlota Rempling za Bogarda kaže: "On je za mene bio dobar i velik čovek, ali nije bio dobrica, to je sigurno."

Njena usta se vragolasto krive: "Bio je naopak."

To je tačno.

Bio je bezobziran i nisu ga šokirali tabui, privlačio ga je žestok materijal, ne da bi provocirao, već da bi prikazao ređe viđenu stranu čovečje prirode.

Redovno je odbijao da prihvati pohvalu da je "hrabar", jer ga je motivisao integritet, proživljavao je svoja interesovanja u glumi sa surovim smislom za humor i birao je da sarađuje sa samosvojnim velikanima među kojima su bili Džon Šlezindžer (Darling iz 1965.), Alan Rene (Providnost iz 1977.), Rajner Verner Fasbinder (Beznađe iz 1978.) i Bertran Tavernije (Tata Nostalgija iz 1990.).

U poslednje dve decenije života, pre smrti 1999. godine, zagriženi pisac pisama gotovo je potpuno odustao od glume i umesto toga se posvetio javnom pisanju u obliku šest romana, deset memoara i širokim rasponom novinarskih tekstova.

Njegovo pisanje je neskromno sjajno; jasno, duhovito, detaljno i puno onih osećanja koja su motivisala njegovu glumu.

Pošto je Forvud umro od raka 1988. godine, Bogard je postao književni kritičar za Telegraf na predlog urednika za književnost lista Nikolasa Šekspira.

"Nikolas u to vreme nije znao, ali on mi je utabao put", napisao je Bogard u uvodu za svoju zbirku novinskih tekstova Za sada.

Kad je Šekspir otišao iz lista, Koldstrim je bio taj koji je postao Bogardov urednik.

Na početku našeg telefonskog razgovara, Koldstrim za starog prijatelja prosto kaže: "Nedostaje mi."

Kad se danas osvrnete na njegovu karijeru, ona zaista izaziva osećanje gubitka - ne samo Bogarda kao glumca, već ličnosti koja je služila višim idejama od pukog uspeha na blagajni, i dubljim istinama od besprekornog imidža.

Savremena zvezda koja možda najbolje može da se uporedi s njim jeste Robert Patinson, koji je okrenuo leđa statusu mega zvezde posle franšize Sumrak da bi snimao neobične, transgresivne filmove sa režiserima kao što su Dejvid Kronenberg, braća Safdi i Kler Denis.

Ipak, Patinsonovi izbori su umetnička niša uz dašak nihilizma, umesto moralno izazovna ostvarenja i stoga ispada pitom kad se uporedi.

Nema danas nikoga kao što je Dirk Bogard.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...