Izvor: Politika, 10.Feb.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Figura je velika obaveza
Na zidu jednog dorćolskog stana gde je slikar Tafil Musović našao privremeni radni prostor prepoznajemo crteže-portrete Vladimira Pištala, Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića… Ovi portreti za sada su samo deo lične kolekcije, a ono što će Tafil Musović podeliti sa javnošću videćemo večeras na izložbi u Galeriji „Haos” u 20 časova. Biće to najnoviji ciklus crteža „Bez naziva”, nastao 2013. godine u Amsterdamu gde Tafil Musović poslednjih 25 godina živi i stvara. Diplomirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je i magistrirao na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti gde je još tada prepoznat kao samosvojni autor koji se nametnuo i stručnoj i široj javnosti.
Bežao je od „etiketa” da je njegovo slikarstvo slično građanskom realizmu Čelebonovića. Dok su drugi studenti u središtu imali Matisa, on je birao Munka.
Na slikama i crtežima Tafila Musovića dominira ljudska figura koja svoju konačnu pojavu duguje dubokim naslagama umetnikove podsvesti.
Ciklus najnovijih crteža nastajao je delimično iz sadržaja koji je ponudila brižno skupljana dokumentacija koju čine „otakečene” fotografije iz časopisa, bizarni prizori sa homo i hetero sajtova, porodične i reklamne fotografije, amaterski snimci sa egzotičnih putovanja ili svakodnevice…
– Dok sam živeo u Holandiji, uvideo sam da umetnici tamo u velikoj meri skupljaju neku dokumentaciju iz novina, časopisa, pa sam i sam počeo to da radim. Ali trudim se da kod mene sadržaj ne bude prosto ono što vidim. Sadržaj ode u podsvest i pitanje je da li će se pojaviti nekada iz tog skladišta. I dok radiš i imaš osećaj nezadovoljstva, pritiskaš podsvest. Ono špto radim svakako nije fotorealizam. Kod mene je ono što vidim samo kapisla, asocijacija za ono što će nastati u kasnijem rešavanju prostora slike-crteža – objašnjava Tafil Musović.
Ostajući veran figuraciji, čak i kada je data smo u naznakama, ovaj umetnik ističe da on insistira na objašnjenju figuracije.
– Kad staviš figuru na papir, ona te obavezuje. Moraš da je osmisliš. Nikad ne smeš da izdaš likovni deo i razmišljanje o prostoru. Ako je staviš ovde ili onde, šta ćeš sa ostatkom prostora? Veliki broj umetnika se zapravo ne bavi figurom, ne zato što postoji priča da je ona „zastarela“ nego zato što ih obavezuje na razmišljanje. Umetnici prilaze figuri na konzervativan način, i greše oni koji misle da je važno biti originalan. Ne, važno je da prepoznaš autentičan doživljaj – kaže Musović.
Na crtežima ovog umetnika povremena bizarnost nije tu da šokira, nego da isprovocira likovnost i strukturu rada. Svoja likovna istraživanja oslanja između ostalog i na umetnost Frensisa Bejkona za koga kaže da je poslednji slikar u tradicionalnom smislu te reči. „Uvek sam mislio da je eklektičar manje kreativan umetnik, a u stvari eklektičan umetnik je onaj koji ume da sažme svu svoju umetnost u rad, da usisa sve. A to je Bejkon uradio.”
Kada je pre tri decenije otišao u Holandiju, radovi Tafila Musovića dočekani su „kao nešto mračno što dolazi sa Balkana”.
– Znamo šta u ekonomskom smislu pa i po kulturnom nasleđu znači Holandija. Ali ipak, tamo sam prepoznao duhovnu provinciju u pristupu umetnosti. Kad sam doneo portrete rekli su mi da se vidi iskustvo socrealizma, što stvarno nema nikakve veze. Šta god da radiš, ako oni to ne razumeju, reći će da je to balkanski mrak. Prepoznao sam i nešto što bih nazvao represivna tolerancija. To znači da oni neće da uđu u diskusiju sa tobom, nego se okrenu i odu. Posle toga osećaš da si nabijen negativnom energijom, jer ono što si rekao nije stiglo tamo gde treba – kaže umetnik.
Izložba u Galeriji „Haos” je treća izložba Tafila Musovića u Beogradu tokom poslednjih šest godina. U „Cvijeti Zuzorić” (2008) i Galeriji Grafičkog kolektiva izlagao je slike i crteže, prošle godine videli smo slike i crteže u Galeriji Kulturnog centra Beograda i ta izložba uvrštena je u „Politikin” izbor od deset najboljih izložbi u 2013.
Kako umetnik razmišlja kad radi crtež, a kako kad slika?
– Slika je apstraktnija, apstraktno se misli. A kad povučeš liniju, kod crteža, to je bliže mislima, kao kada nešto pišeš, beležiš. Olovka, ili pero su u direktnom kontaktu sa onim što je u umetnikovoj glavi. Zanimljivo je u vezi sa tim da ovdašnja čaršija pokušava da slikare prikaže kao kompleksnija bića. Ako ti kažu da si bolji crtač no slikar, stavili su te negde ispod. E, u Holandiji nema te klasifikacije – kaže Tafil Musović.
M. Đorđević
objavljeno: 11.02.2014.
