Izvor: Politika, 28.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ferijev čas istorije pop muzike
Pevač „Roksi mjuzika” okupio diksilend sastav, snimio album „The Jazz Age” i krenuo na svetsku turneju
Specijalno za „Politiku”
Gent – „Hoću da vodim džez orkestar!”, možda je maštao mladi Brajan Feri, slušajući kao klinac britanske „trad” sastave? Obeležavajući četiri decenije solo karijere, poželeo je da se vrati u detinjstvo: angažovao je Kolina Guda, pijanistu i dugogodišnjeg muzičkog direktora njegovog sastava (započeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su saradnju na sving albumu „As Time Goes By”), da raspiše instrumentalne aranžmane za neke od najvećih pesama iz njegovog solo i „Roksi mjuzik” repertoara. Okupili su diksilend sastav, snimili album „The Jazz Age” i krenuli na svetsku turneju, u okviru koje su gostovali na Gent džez festivalu u Belgiji.
Neverovatno je kako je ovaj muzičar i dalje vitalan da publici stalno pruža novog sebe, intrigirajući javnost isto koliko i u vreme najvećih uspeha njegovog legendarnog benda.
Prvih pet numera diksilend sastav izvodi bez Ferija. U postavi je pet duvača, bendžoista i bubnjar, uglavnom sede glave, veterani britanske tradicionalne džez scene – nekoliko njih su ranije bili članovi renomiranog ostrvskog „The Pasadena Roof Orchestra”. Da ne prepoznajemo melodije „Avalon” i „Slave to Love”, pomislili bismo da je reč o nekim hitovima iz „Dekade džeza” – Gud ih je vrhunski aranžirao, apsolutno poštujući diksilend tradiciju. Feri se pojavljuje na „Love Is the Drug” i najpre peva u pratnji ove ekipe. Potom jednogpojednog uvodi električare: muzika lagano kliza iz diksilenda u sving, a zatim iz svinga u pop. Bas gitara Toma Vetlija je centralna boja ove promene.
Na „The Same Old Blues” i „Over You” pred publikom je već Feri na kakvog smo navikli. Prateće pevačice Bobi Gordon i Džodi Skentlberi uvijaju se oko njega, i glasovima i telima. Vizuelni doživljaj zaokružuje treća dama, Čeris Ofuso-Osei za bubnjevima. Feri je u formi, peva lako i šmekerski vodi bend.
Osim njegovih pesama, u programu je, po običaju, niz sjajnih obrada. „Back To Black” u sećanje na Ejmi Vajnhaus je lepo iznenađenje, a „Knockin’ On Heaven’s Door” očekivana: Feri je uhvatio usnu harmoniku da bliže priđe Dilanu, Oliver Tompson publiku časti sjajnim gitarskim solom. Zatim sledi simpatičan instrumentalni diksilend intermeco.
Feri je ponovo na bini u romantičnoj „Smoke Gets in Your Eyes”. Diksilendaši ostaju na sceni, „električari” se pridružuju, boje ovakvog orkestra uspešno pokrivaju raznovrsne teritorije: „Crazy Love” je najbolji primer, spajajući svetove Pola Enke i Vana Morisona. „Don’t Stop The Dance”, „A Hard Rain’s A-Gonna Fall” i „Let’s Stick Together” su pravi izbor za „lažni” kraj. Sa svakim taktom orkestar je žešći, a publika razigranija. Tompson se opet razmahao, tu je ponovo Ferijeva usna harmonika, vokali se uspešno probijaju kroz duvačku artiljeriju.
Na bis se vraćaju s još dve obrade, sada potpuno u vodama soula. „Hold On I’m Coming” prati glasni hor od pet hiljada ljudi pod šatorom. „Move On Up” nas ostavlja sa pravom porukom: kao što je diksilend bio muzika za ples u „Dekadi džeza”, pesma Kertisa Mejfilda definiše ples vremena u kom su „Roksi mjuzik” počeli sa radom (1970).
Uz čas plesa, Feri je priredio i mali čas istorije popularne muzike...
Vojislav Pantić
objavljeno: 29.07.2013.
