Izvor: Politika, 23.Sep.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fenomen javne ispovesti
Ako je crkvena nekada i donosila olakšanje i pročišćenje, moderna neretko donosi kajanje
U svom čuvenom i veoma uticajnom autobiografskom delu „Ispovesti”, Žan Žak Ruso je na jednom mestu zapisao sledeće:„Autobiograf, iako jedini zna svoju unutrašnjost, svoj istiniti život, pišući, sakriva ga, on piše svoju apologiju. I najiskreniji istiniti su u onom što kažu, ali lažu u onom što prećutkuju. A ono što prećutkuju toliko menja ono što kažu, da oni, govoreći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo deo istine, ne govore ništa istinito.” Bilo bi dobro setiti se ovih Rusoovih reči svaki sledeći put kada se u javnosti budemo susreli sa nekom novom ispovešću.
A do takvog susreta moguće je doći veoma brzo i lako. Dovoljno je da kupite neko od vikend izdanja dnevnih novina i tamo pročitate šta o svom životu imaju da kažu proslavljeni glumci, pevači, sportisti, voditelji... Za one koji više preferiraju obimnije i pikantnije štivo, potražiće u knjižari ili na trafici nešto od autobiografske literature, koja je poslednjih godina, takođe, u ekspanziji. Ako se, pak, više veruje onim anonimnim i „sramežljivim” stanovnicima naše zemlje i regiona, onda je najbolje posetiti sajt „Ispovesti” i tamo pročitati neku „iskrenu” i „nepatvorenu” izjavu. Činjenica da pomenuti sajt ima više od 625.000 pratilaca na „Fejsbuku”, a da su autobiografska literatura kao i novinska vikend izdanja najtiražnija, ide u prilog tome da ljudi danas vole da čitaju to što drugi pišu o sebi.
Odakle, međutim, ta nasušna potreba modernog čoveka da se, gotovo svakodnevno, javno ispoveda? Jer šta su, u krajnjem slučaju, i statusi i „tvitovi” na „Fejsbuku” i „Tviteru” ako ne kratke i jezgrovite ispovesti. Pitanje koje najpopularnija društvena mreža postavlja svakom svom korisniku: o čemu razmišljaš – upravo tera ovoga da se otvori i javno kaže šta ili o čemu misli. Ne navode li nas time društvene mreže da se kompromitujemo i pred širokim auditorijumom, u nekim trenucima, kažemo nešto što ne bi trebalo ili zbog čega bismo se kasnije kajali? To bi možda bila jedna od odlika moderne, odnosno javne ispovesti. Ako je crkvena nekada i donosila olakšanje i pročišćenje, moderna neretko donosi kajanje. Naravno, osim u slučaju kada je ispraćena velikim brojem „lajkova”. U tom slučaju imamo indulgenciju u obliku „lajka”. Saznanje da se određeni podatak, koji smo podelili s velikim brojem ljudi, većini sviđa, uljuljkuje nas u ideji da time činimo pravu stvar i podstiče da u budućnosti nastavimo sa tim.
Dok pišemo o nečemu ličnom i intimnom, što će posle izvesnog trenutka završiti u etru, vrlo često zaboravljamo ili ne uviđamo da se ta mala svojina, samim tim što biva obznanjena, celim tim procesom vulgarizuje. Na taj način, deo lične uspomene postaje deo kolektivne i gubi nešto od svoje aure – to se prepričava, s tim se zbijaju šale, a često se i zloupotrebljava. Zato treba biti obazriv prilikom „deljenja” sopstvene nematerijalne imovine.
Što se tiče, danas tako pomodnih, literarnih ispovesti, njih svakako ne treba svrstavati u dela visoke književnosti. Još je Borislav Pekić krajem šezdesetih godina, u tekstu „Ispovest kao metod”, skrenuo pažnju na svu negativnost ovakvih književnih pojava, rekavši: „Ne shvatite ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine. Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!” I zato, pre nego što neko od tih dela proglasimo velikim i iskrenim, setimo se reči francuskog prosvetitelja s početka ovog teksta.
Master profesor književnosti i jezika
Srđan Vidrić
objavljeno: 23.09.2014.
