Izvor: Politika, 26.Jun.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Femicid praćen samoubistvom ubice
Jedna od pravilnosti, uočena kod nasilnika svih vrsta nasilja, pa i porodičnog, jeste da „ne žele da izgube žrtvu”
Više slučajeva femicida praćenih samoubistvom ubice razlog su upitanosti da li se radi o specifičnom „femicidu na srpski način“ ili je to univerzalna pojava. Utisak je i da su se pojave tog tipa intenzivirale u Srbiji posle slučaja „Pajčin-Kapisoda“ marta 2010, kada je u sledeća dva meseca usledilo više od deset femicida uglavnom praćenih samoubistvom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili pokušajem samoubistva ubice.
Uprkos tim mnogobrojnim domaćim slučajevima femicida praćenim samoubistvom ubice poslednjih godina, ta pojava ipak nije karakteristika ni srpskih, ni balkanskih ženoubica. Različita istraživanja u svetu ukazuju da čak u oko dve trećine slučajeva femicida od strane intimnog partnera, muški partner izvrši samoubistvo (ponekad ubije i decu). Sa druge strane, samo oko jedan odsto svih ubistava intimnog partnera praćenog samoubistvom ubice jesu slučajevi u kojima su žene ubile muškog partnera i izvršile samoubistvo. Sam čin samoubistva deluje kao neka vrsta javnog prihvatanja krivice i samokažnjavanja. Ali, otvoreno je pitanje da li se to stvarno dešava iz kajanja ili možda pre inatskog dokazivanja ubice da je „u pravu”, uz spremnost da to plati i sopstvenom glavom i kada nije u pravu (izgleda, posebno baš tada). To zastrašujuće, (samo)uništavajuće samoubistvo daleko je opasnije od „običnih”, pojedinačnih ubistava ili samoubistava. Sigurno je jedino da ubice samoubice predstavljaju povećanu društvenu opasnost imajući u vidu njihovu manifestnu rešenost da unište tuđe živote po svaku cenu, ne prezajući od ubistva sopstvene dece i još nekih srodnih ili nesrodnih osoba.
Da bi se zlo sprečilo treba znati, shvatiti i prihvatiti da je ono moguće. Jedna od pravilnosti, uočena kod nasilnika svih vrsta nasilja, pa i porodičnog, jeste da „ne žele da izgube žrtvu”. Istraživanja i praksa pokazuju da se nasilje ne samo nastavlja nego se i pojačava kada žrtva porodičnog nasilja podnese zahtev za razvod braka ili se razvede, to jest napusti zajedničko domaćinstvo. Činjenica je i da nasilje svake vrste, pa i ono nad ženama, nikada ne prestaje samo od sebe, tako što bi, na primer, nasilnik rešio da se „popravi“. Nasilje prestaje samo kada mu se suprotstavi nešto ili neko jači od nasilnika. Ponekad su to članovi žrtvine porodice, ako ih ima i ako mogu da se suprotstave nasilniku, ali jedini koji su legalno „jači“ od svakog pojedinačnog nasilnika jesu ovlašćene institucije i jedino one mogu legalno da primene silu. Kada to izostane, nasilje sasvim izvesno eskalira. Nasilje je, dakle, onoliko snažno u svojoj nekažnjivosti koliko su neefikasne državne institucije. Iako su samoubistva ubica po nekima rezultat „strasti“, pri čemu je razaranje žrtve shvaćeno kao „dokaz“ postojanja te strasti, pre se radi o predugo tolerisanom nasilju kome niko nije mogao ni hteo da se suprotstavi, ni sankcijama, niti bilo kojim drugim merama. I domaći primeri rečito negiraju postojanje ma kakve zaslepljenosti, dokazujući, međutim, najviše, prisustvo hegemonističke muškosti i institucionalnu neefikasnost.
Kada je kanadska književnica Margaret Atvud pitala jednom svoga prijatelja, čega se, po njegovom mišljenju, muškarci plaše da dožive od žena, dobila je interesantan odgovor: rekao je da se većina njih najviše plaši da bi ih žene mogle ismejati. Kada je isto pitanje postavila svojoj prijateljici, dobila je odgovor da se žene plaše da ih muškarci ne ubiju! Iznenađena drastičnošću te razlike, proverila je kod drugih, postavljajući im isto pitanje. Svi odgovori koje je nakon toga dobila od žena iz sve šireg kruga svojih bližih i daljih prijateljica i poznanica su sadržali sličan strah od najtežih oblika nasilja i ubistava. Da nisu praćeni stvarnim slučajevima femicida, onima koji su se desili u Srbiji samo prošle godine, i na tu anegdotu iz sveta književnosti, kao i na razne teorije o femicidu, možda bi samo odmahnuli, jer se „to“ dešava „drugima“, a ne nama. Femicid „na srpski način“ nam to lagodno odmahivanje, ipak ne dozvoljava. Poslednji beogradski slučaj osumnjičenog za ubistvo transmuškarca, koji je prethodno ubio pa „odrobijao“ svoju suprugu, po ko zna koji put dokazuje da se nasilje svih vrsta sprečava sankcionisanjem porodičnog nasilja, jer je to način suzbijanja nasilja u njegovom samom začetku, dok je još „samo malo, privatno“ zlo.
Profesorka Fenomenologije nasilja na Univerzitetu Singidunum
Zorica Mršević
objavljeno: 26.06.2013.
