Izvor: Politika, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fašizam, opet
Fašizam se vratio. Ne kao pokret, već kao pomodan pridev.
U jednom očiglednom primeru od 7. avgusta predsednik Džordž Buš osudio je "islamski fašizam" i dodao da "oni pokušavaju da ga šire i putem napada na nas koji volimo slobodu".
Verovatno je bilo neizbežno ovo spajanje univerzalno prihvaćenog termina za zao politički pokret dvadesetog veka, sa imenom jedne svetske religije koju danas velike sile novonastalog 21. veka smatraju pretnjom. Otuda "islamofašizam" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i njegove varijacije. (Više o ovome kasnije.)
Živimo u nemarnom svetu, obeleženim zagađenim rekama, brdima otrovnog otpada, štetnim česticama u vazduhu koji udišemo, a i jezik nam je zatrovan, što grubim neznanjem, što namernim izobličavanjem.
Dana 20. oktobra "fašistički" je još jednom zloupotrebljen kao pridev u najavi razgovora o statusu Kosova u centru "Vudro Vilson" u Vašingtonu. Govornik Veton Suroi, urednik prištinskog dnevnog lista "Koha ditore", nazvao je današnju Srbiju "postfašističkom".
Odlomak glasi:
"Često se zaboravlja (i čovek mora da se podseti) da je sadašnji kontekst pregovora, u stvari, između prošlosti, kao nasilnog raspada Jugoslavije tokom ratova i bombardovanja 1999. koje je sprečilo Srbiju da sprovede pokušaj genocida, i budućnosti u kojoj je Evropa ujedinjena. U istorijskim okvirima govorimo o veoma kratkom vremenskom periodu, uglavnom od 30 godina, ako se uzmu u obzir narednih 15–20 godina, kada bi moglo da se završi ujedinjenje Evrope, recimo do Ukrajine, i ratovi u Jugoslaviji koji su se dogodili devedesetih godina. Ovo, istorijski gledano, ne predstavlja neki značajan period, naročito u regionu poput balkanskog, u kom su se smenjivale imperije. U ovakvom kontekstu ne sme da se zaboravi da pregovaramo iz pozicije žrtve sa Srbijom koja je postmiloševićevska, postfašistička država, ali ne i demokratska."
Pređimo preko njegove tvrdnje o "pokušaju genocida" (čak ni Haški tribunal nije došao do tog zaključka) i pozabavimo se bliže njegovim navodom da je Srbija pod Slobodanom Miloševićem bila fašistička.
Suroi bi morao da zna da to nije tako.
Miloševićeva Srbija bila je tek iz komunizma izašla autarhija koja nije imala nikakve veze sa fašizmom. Suroi bi to morao veoma dobro da zna, jer je i sam odrastao kao član jugoslovenske komunističke nomenklature – njegov otac je bio ambasador u Španiji i Meksiku za vreme Tita.
Isto tako, dovoljno dobro je obrazovan da zna da su Albanci mnogo više naginjali fašizmu, koji su upražnjavali pod tutorstvom italijanskih fašista i nemačkih nacista, nego što su ikada bili naklonjeni komunizmu pod Titom, ili pod Enverom Hodžom.
Suroi je čak na ovo aludirao u kolumni koju je napisao za "Koha ditore", 2. decembra 1999, u kojoj je nasilje etničkih Albanaca nad kosovskim Srbima, koje se dešavalo tokom prethodnih šest meseci, opisao kao "oblik albanskog fašizma".
Kovanica "islamofašizam" postoji još od devedesetih, ali nije ušla u svakodnevnu upotrebu sve do 11. septembra 2001. Odmah posle toga, Kristofer Hičens, britanski kolumnista koji uskoro treba da postane američki, napisao je za "Nejšen": "Bombaši koji su napali Menhetn predstavljaju fašizam sa islamskim licem."
Odatle je samo korak bio do "islamofašizma".
Ovaj termin nije samo oksimoron; on odaje duboko neznanje o prirodi islama, ali i fašizmu.
Čovek se pita kako predsednik Buš i Kristofer Hičens, čiji su se očevi borili u poslednjem ratu protiv sila osovine, mogu da ne obraćaju pažnju na upadljive suprotnosti "islamofašizma". (U Hičensovom slučaju moglo bi da se posumnja da se ponaša kao uobraženi cinik, za šta se i školovao u Oksfordu.)
U stvari, fašizam je bio specijalnost hrišćanskih zemalja. I Musolini i Hitler sklopili su sporazume o međusobnom pomaganju sa Vatikanom. Gotovo sve evropske zemlje imale su fašističke političke partije. Pored Nemačke i Italije bile su na vlasti u Španiji, Rumuniji, Mađarskoj i Hrvatskoj.
Čak su i Sjedinjene Države imale fašističke pokrete. Jedan, po uzoru na SS i sa imenom "Srebrne košulje" (Silver Shirts), mogao je 1934. da se pohvali sa 15.000 članova, samo godinu dana posle osnivanja.
Islamske zemlje nemaju ekvivalente crnokošuljašima ili čizmašima koje su favorizovali fašisti i nacisti. One nemaju himne "Horst Wessel Lied" ili "Giovinezza", niti "svastiku" ili moderne simbole fašizma, kao ni firera ni dučea da ih huškaju na masovnim skupovima.
Niti muslimani imaju uvrnute veze sa radničkim pokretima kakve su na početku imali fašisti. Na kraju krajeva, Musolinijev prvi politički položaj bio je na mestu sekretara socijalističkog sindikata u njegovom rodnom Trentu, dok se Hitlerova osnovna politička organizacija zvala Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija. Toliko o islamofašizmu. Neka nestane u miru, a mi – hajde da političke prideve štedljivo koristimo, ako su nam uopšte i potrebni.
Bivši dopisnik "Njujork tajmsa" iz Beograda
Dejvid Bajnder
[objavljeno: 28.10.2006.]
