Izvor: Glas javnosti, 27.Maj.2008, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Farsa je svuda oko nas
Paralelno sa blistavom rediteljskom karijerom, Nikita Milivojević već izvesno vreme veoma uspešno obavlja i funkciju direktora Bitefa, jednog od najpriznatijih pozorišnih festivala. Tradicionalna manifestacija, koja će biti održana po 42. put od 15. do 30 septembra, i ovoga puta okuplja brojna relevantna pozorišta i trupe iz Evrope i sveta.
U intervjuu za Glas javnosti, Milivojević kaže da i ovogodišnja selekcija, po izboru Anje Suše i Jovana Ćirilova, u potpunosti opravdava >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ne samo kredibilitet festivala, već i njegov moto „Nove pozorišne tendencije“.
- Ideja Bitefa je potraga za onim što u određenom trenutku prepoznajemo kao novo. Nešto novo sigurno će biti predstava Hajnera Gebelsa, u kojoj nemamo nijednog glumca. Neko će reći da je to ideja stara sigurno pola veka i koja je, teoretski, bila još kod Krega. Slažem se, ali pozorište je živa stvar koja i u nečemu što je već bilo, kao u antici, ipak prepoznaje nešto novo. Lista pozorišnih stvaralaca koji dolaze na Bitef zaista je relevantna. Prilikom nedavnog boravka u Atini, pokazao sam naš priručni katalog sa spiskom učesnika. Svi koji su videli listu konstatovali su: „Kristof Martaler, Alvis Hermanis, Hajner Gebels, Meg Stjuart, Dimiter Gočev... U, pa vi imate stvarno dobar festival“. Već posle ovih pet značajnih imena, a ima ih i još, oni smatraju da će to biti dobar festival. I ja delim to mišljenje.
Ovogodišnji Bitef biće održan pod sloganom „Tragikomedija - tragedija našeg vremena“. Da li je on, zaista, pravi odraz vremena u kojem živimo?
- Ne znam koliko ćemo taj slogan pronaći u predstavama koje ćemo videti, neka to bude subjektivna stvar, ali mislim da je to definitivno nešto što karakteriše početak ovog trećeg milenijuma. Imate ironiju kao sredstvo, kao jednu distancu prema svemu, to osećanje da nešto što se jednom u istoriji pojavi kao tragedija sledeći put se dešava kao farsa. Mi upravo to živimo. Kad pročitate ujutru novine, niste baš sigurni da je to svet u kojem biste hteli da živite. Nedavno sam gledao predstavu u kojoj se jedno ubistvo, masakr, igra na komičan način. Prepričano je tako da se publika sve vreme zabavljala i zaboravila da se radi o ubistvu. Tek na kraju, u poslednjoj sceni, kad su nam pokazali kako je izgledao taj masakr, mislim da smo svi ostali šokirani. To je sada neka formula koju pozorišni svet pokušava da vidi, pre svega, kao rezultat jednog procesa uništavanja savesti.
Kakav je vaš lični odnos prema svemu tome?
- U svakom slučaju, osećam jednu zabrinutost. Imam utisak da se čovek vrlo vešto trudi, naročito poslednjih nekoliko decenija, da ukine savest, pa da ne bude odgovoran ni za šta. Veoma je zabrinjavajuće to što se za sve stalno nalaze objašnjenja i opravdanja. Ako se tako nastavi, praktično ćemo doći do one formule Dostojevskog da je sve dozvoljeno. Danas je veći deo čovekove stvarnosti postao kao neka skrivena kamera. Čak i za najrazličitije strašne stvari uvek se nađe neko opravdanje.
Ostvarili ste brojne uspešne režije ne samo u našim, nego i u evropskim pozorištima, u Švedskoj, Sloveniji, Turskoj, Grčkoj... Na osnovu tog dosadašnjeg iskustva, gde se, u odnosu na evropski, nalazi srpski teatar?
- Uvek je nezahvalno govoriti o tome. Mislim da smo mi dosta izgubili u onom periodu kada smo bili izloženi izolaciji. I pozorište je stradalo, manje ili više, kao i sve ostalo. Naš najveći problem je nedostatak kontinuiteta, procesa u kojem bi se jasno videlo da su neke stvari, ako su se pojavile, prepoznate i koje bi se, na osnovu toga, negovale i razvijale. Naše pozorište u ovom trenutku najviše strada zbog pogrešnog sistema. Na ovom današnjem sistemu ne može se napraviti velika predstava. Naravno, može da se desi kao presedan, jer talentovani ljudi uvek nešto naprave, ali to nije potvrda da smo mi, ipak, negde u nekoj trci. To je samo slučaj. Nije Đoković reprezent sjajnog teniskog sistema. Čovek sigurno zaslužuje sve čestitke, ali on je pojedinac. Slična je situacija i u pozorištu, jer je ovaj sistem potpuno disfunkcionalan.
OD SVEGA POMALO
- Ne možete sve odjednom. Na primer, kad kupujete pljeskavicu, a od priloga hoćete da u nju stavite „od svega pomalo“, dobićete ništa. Svi ukusi se potiru. I naša pozorišna situacija se može okarakterisati kao „od svega pomalo“. Dok se ona ne razbistri, generalno, ne možemo očekivati velike rezultate. Pojedinačne rezultate da, ali ni oni nisu opravdanje za ovaj sistem, jer on jednostavno ne valja - smatra Nikita Milivojević.
Može li dugoočekivani Zakon o pozorištu da promeniti stvari?
- Zakon svuda, ako je dobar, menja stvari na bolje. Ne možete kao glumac istovremeno da igrate u pet pozorišta i u deset serija, ili, sa druge strane, da otkažete predstavu, a da vas to ništa ne košta. To kod nas još uvek funkcioniše kao nešto normalno. Naravno da nije normalno. Ne možete vi, ako ste potpisali ugovor sa jednom firmom, da radite i u drugoj. Ali, to je kod nas uzelo maha upravo zbog ovakvog sistema. Zaposlen sam u Narodnom pozorištu, a igram u Zvezdara teatru, Ateljeu 212 ili Jugoslovenskom dramskom pozorištu... Kad je sistem u krizi, sve je u krizi. Tu pravila jednostavno ne postoje. Nema ih. U tom bućkurišu svako tumači svoja prava onako kako njemu to najviše odgovara, odnosno gleda da stvari navuče na svoju vodenicu. Situacija u evropskim pozorištima je potpuno drugačija. Tu ste tačno stavljeni u „kućni red“ u okviru kojeg nema prostora za talasanje.
Na pozorišnim scenama u Srbiji, već izvesno vreme, angažovani teatar gotovo da ne postoji. Gde se zagubila ta njegova snaga koja bi na veoma direktan i oštar način ukazivala na stvarnost u kojoj živimo i radimo?
- Današnje pozorište, ne samo kod nas, nego i u svetu, ima jednu potpuno drugu misiju. NJegova uloga je, na neki način, skrajnuta zbog velike moći koju ima televizija. Tu se „vrti“ ogroman novac. Televizija je postala jedna velika mašinerija koja je uzela maha, a u svemu tome pozorište je postalo sitna ribica koja u tom ogromnom moru ne može lako da nađe mesto za sebe. Ja se lično, poslednjih godina, u ovakvom pozorištu ne osećam srećno, jer kad znate da ne možete da napravite veliku stvar, gotovo da razmišljate da je bolje da ništa i ne pokušavate da uradite. Mnogo toga se negde pogubilo, razne iluzije, motivi... Komercijalni razlozi postali su primarni, i ljudi se, prosto, ne snalaze u svemu tome. Ovo je jedan novi svet u kojem i pozorište pokušava da prepozna pravila igre.
Ranije su ta pravila, ipak, bila jasnija i vidljivija, zar ne?
- Naravno, znali smo šta je šta i ko je ko. Znali smo čak i ko je protivnik i gde bi trebalo da budemo angažovani. Znači, odmah smo bili usmereni. Danas je to drugačije, sve je negde na svoj način nevidljivo i zbunjujuće i čini mi se da je to upravo cena koju plaćamo u ovom trenutku. Takođe, veliki problem je i jedno strašno osećanje nestalnosti svega. Bar ja tako osećam. Ono što važi danas, ne mora da znači da će važiti i sutra. Međutim, umetnost ne može bez kontinuiteta. Takve okolnosti, gde jurite od danas do sutra, stvaraju jednu užasnu nesigurnost, jer niste u situaciji da bilo šta planirate, razvijate, da imate neki kontinuitet...
