Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Avg.2020, 17:30

Farmakološki aspekt pandemije: Epopeja o hlorokinu


					Farmakološki aspekt pandemije: Epopeja o hlorokinu

Ako za sve lekove postoji standardna procedura stavljanja u promet na osnovu prekliničkih (nekliničkih) ispitivanja, kliničkih ispitivanja u tri jasno definisane faze, kojima se procenjuje aktivnost leka, ali i efikasnost i bezbednost primene na predefinisanim grupama pacijenata-ispitanika i u poređenju sa “zlatnim standardom”, a na osnovu validnih parametara praćenja, kako je moguće prihvatiti i u vodiče dobre kliničke prakse uvrstiti lekove koji nisu prošli ovaj put? Jedan od odgovora >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << moglo bi biti pitanje: imamo li bilo koji drugi efikasan lek koji je raspoloživ i koji je prošao standardnu proceduru stavljanja u promet?

Piše: Mirjan M. Nadrljanski*

Hlorokin, hlorokvin ili hlorohin spada u aminohinoline, sintetisane derivate hinolina. Molekul je davne 1934. sintetisao austrijski hemičar Johan Andersag (1902-1955) za nemačku farmaceutsku kuću Bayer. Najpoznatija komercijalizovana jedinjenja ove grupe u humanoj medicini upravo su definisana kao antimalarijski lekovi. Gotovo pola veka hlorokin je bio ključni antimalarik za peroralnu primenu, kao jedinjenje sulfatne ili fosfatne soli. Usled rezistencije parazita definisani su i noviji derivati hlorokina koji nalaze primenu u lečenju malarije, i to kod rezistentnih, otpornih sojeva parazita. To ne znači da u prethodnih pola veka u brojnim laboratorijama, dakle u uslovima “in vitro” nije testirana aktivnost ovog leka protiv bakterija, gljivica i virusa.

Dakle, hlorokin i derivati hlorokina definisani su prema ATC klasifikaciji lekova (Anatomical Therapeutic Chemical Classification System), koja od sedamdesetih godina prošlog veka definiše klasifikaciju lekova prema dejstvu na organ ili organski sistem, kao antiparazitik i antimalarik.

BEZ PROCEDURE: Kako se primenjuje peroralno, u vidu tableta, odnosno obloženih tableta, nakon primene je resorpcija iz digestivnog trakta gotovo potpuna, dominantno iz gornjih partija, a nakon resorpcije 55 odsto resorbovanog leka nalazi se u krvnoj plazmi vezano. Deluje slabo bazno. Izlučivanje hlorokina je sporo (poluvreme eliminacije oko 50 dana) i ima tendenciju zadržavanja u tkivima, dominantno u jetri (u koncentraciji 200 do 700 puta većoj od one u krvnoj plazmi), slezini, bubrezima i plućima, čak i u leukocitima. U organizmu se ovaj lek metaboliše, uslovno – razgrađuje u metabolit dezetilhlorokin (39 odsto) i druge i izlučuje putem urina, a nešto više od polovine urinarnih produkata leka (58 odsto) odgovara njegovom neizmenjenom obliku.

O dejstvu leka za indikaciju malarija najviše se zna iako nije u potpunosti definisan mehanizam dejstva. Posebno bi bilo značajno spoznati i adekvatno proceniti dozno-zavisne efekte i u tom kontekstu izraženost neželjenih dejstava na različite organske sisteme. U okviru primene leka u reumatologiji ključni mehanizmi, elaborirani u časopisu Nature Reviews od 7. februara 2020. autora E. Šrezenmajer i T. Derner iz berlinskog univerzitetskog centra Charité, podrazumevaju uticaj na autofagiju (“samosvarivanje” ćelija), ali i stabilnost ćelijske membrane, kao i različite signalne mehanizme i inhibiciju produkcije citokina, što upućuje na imunomodulatorni potencijal ovog leka.

Podsećanja radi, ni hlorokin, ni hidroksihlorokin nisu prošli standardnu proceduru razvoja leka za predefinisanu indikaciju, ali su postali sastavni deo vodiča dobre kliničke prakse u lečenju autoimunih bolesti: reumatoidnog artritisa, sistemskog lupusa, antifosfolipidnog sindroma i Sjegrenovog sindroma. Pojednostavljeno – efekti na inhibiciju autofagije dovode i do sprečavanja aktivacije ćelijski posredovanog imuniteta, što posledično inhibira i produkciju citokina.

Američka Agencija za lekove i hranu (FDA – Food and Drug Administration) definisala je indikacije za primenu leka u domenu lečenja i profilakse malarije i amebijaze, uz ograničenja primene u komplikovanim slučajevima malarije, odnosno u slučaju postojanja rezistencije parazita na lek. U upozorenjima koje FDA navodi primena leka ima uticaja na srčanu radnju – konkretno kod pacijenata s kardiomiopatijom može dovesti do srčane slabosti sa smrtnim ishodom. Navodi se i kardiotoksičnost kod hronične primene, posebno kod pacijenata sa aritmijom, nekorigovanom hipokalijemijom ili hipomagnezemijom, kao i kod pacijenata sa usporenom srčanom radnjom.

Hlorokin takođe može dovesti i do hipoglikemije, retinopatije – oštećenja mrežnjače oka, kao i do poremećaja centralnog nervnog sistema i mišićne slabosti. Dakle, primena leka dolazi u obzir samo kada lekar ili tim lekara definiše da je korist za pacijenta veća od potencijalnog rizika primene leka.

Još davne 2005. M. Vinsent sa saradnicima iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC, Atlanta, SAD) i Instituta za klinička istraživanja iz Montreala u stručnom časopisu Virology Journal objavljuju rezultate istraživanja o primeni hlorokina kao moćnog inhibitora SARS koronavirusa. Autori su još tada naveli da izazivač SARS-a – koronavirus, na osnovu analize genoma, nije blizak nijednom do tada poznatom virusu iz ove grupe. Istraživanje je sprovedeno na ćelijskoj kulturi, na kojoj je potvrđeno inhibitorno dejstvo hlorokina pre, tokom i nakon infekcije, što sugeriše potencijalnu profilaktičku primenu.

Naravno, ni u ovoj primeni mehanizam dejstva leka nije bio u potpunosti poznat.

DVA DEJSTVA: U veoma zanimljivom revijalnom radu “Recikliranje uloge hlorokina i njegovog hidroksilnog analoga u suočavanju sa bakterijskim, gljivičnim i virusnim infekcijama u 21. veku”, objavljenom još 2007. u Međunarodnom časopisu za antimikrobne agense (International Journal of Antimicrobial Agents, Ed. Elsevier), grupa autora sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Marseju Žan Mark Rolen, Filip Kolzon i Didije Rault, tada ne toliko poznat našoj javnosti, analiziraju potencijalnu primenu leka u lečenju infektivnih bolesti.

Deo koji je danas posebno zanimljiv pripisuje se povećanju pH vrednosti, dakle promeni kiselo-baznog statusa nakon primene leka: smanjenja aciditeta u ćelijskim organelama. Bazno dejstvo dovodi se u vezu sa inhibicijom pH zavisnog procesa prodora virusa u ćeliju domaćina. U kiselom okruženju u virusu se događa promena koja omogućava njegovu fuziju sa ćelijom, prodor i aktivnost unutar ćelije. Smanjenjem kiselosti inhibira se ovaj proces. Autori takođe navode da se pored zoga, kod koronavirusa uzročnika SARS-a u ćelijskoj kulturi dešava proces koji utiče na ćelijski receptor, kao i smanjenje glikozilacije angiotenzin konvertaze 2 (ACE2) i inhibicija biosinteze sijalinske kiseline, kao komponente receptora za koronavirus koji izaziva SARS. Dakle, podrazumevaju se (najmanje) dva mehanizma dejstva hlorokina na koronavirus.

Ista grupa autora (Rolen, Kolzon i Rault), u istom stručnom časopisu 13 godina kasnije usred pandemije, marta 2020, podseća da su još pre dvadeset godina predložili ispitivanje efikasnosti i bezbednosti primene hlorokina u lečenju virusnih infekcija, kada je postojala potvrda aktivnosti leka u “in vitro” uslovima, navodeći da su usled višedecenijske primene leka u profilaksi i terapiji malarije dobro poznata njegova neželjena dejstva i da je već dokumentovana bezbednost primene leka, što je velika prednost u odnosu na druge molekule, naročito novosintetisane, o čijoj će se bezbednosti primene tek steći znanja. Autori odlaze i korak dalje, navodeći i da se očekuje povoljan odnos “korist – trošak” u potencijalnoj primeni ovog leka.

Mesec dana kasnije grupa stručnjaka okupljenih oko eminentnog francuskog profesora D. Raulta, dakle aprila 2020, u istom stručnom časopisu publikuje kao “Hot Topic” saopštenje sa naslovom: “Hlorokin i hidroksihlorokin kao raspoloživo oružje u borbi protiv covida-19”, analizirajući “in vitro” potvrđenu aktivnost leka uz osvrt na čak 20 aktuelnih kliničkih ispitivanja primene hlorokina u lečenju covida-19 u kineskim zdravstvenim centrima, sa dostupnim rezultatima na 100 pacijenata, koji pokazuju superiornost primene hlorokina u odnosu na kontrolnu grupu u smislu smanjenja simptoma pneumonije, dužine trajanja simptoma i klirensa virusa, što je poslužilo kao opravdanost da se u Kini hlorokin uključi u preporuke za lečenje pneumonije izazvane covid-19 infekcijom.

Nameću se sledeća pitanja: koji je režim lečenja bio primenjen u “kontrolnoj grupi”? Da li je efikasnost primene leka moguće proceniti samo na osnovu redukcije simptoma? Jesu li preliminarni rezultati na uzorku od 100 ispitanika u studiji dovoljni za ad hoc prihvatanje indikacije i uključivanje leka u preporuke i vodiče dobre kliničke prakse? Da li je u trenutku opšteg straha, pandemije bez presedana, koja je medijski “intenzivno” praćena, uz zatvaranje velikog dela stanovništva planete, i nesumnjiv strah ipak moguće prihvatiti rezultate u manje rigidnom kontekstu zahteva višegodišnjeg ispitivanja procene efikasnosti i bezbednosti primene leka u novoj indikaciji? Pitanje pored stručnog – medicinskog i etičkog – konteksta, dobija nažalost i prizvuk ekonomsko-finansijskog i političkog i samim tim postaje retoričko.

Naravno, stručnoj javnosti poznati su i suprotni stavovi od potvrđenog stava profesora Raulta. U časopisu Nature 24. aprila 2020. Ledfordova stavlja fokus na politički aspekt priče o hlorokinu i navodi da je polemika u vezi sa ovim lekom usporila ispitivanja ostalih molekula u lečenju covida-19. U vodiču za lečenje infekcije covid-19 od 21. aprila 2020. Nacionalni Institut za zdravlje SAD (NIH) navodi se da nema dovoljno podataka ni da se hlorokin, odnosno hidroksihlorokin preporuči, ali ni isključi iz režima za lečenje infekcije covid-19.

DOZVOLA; PA OGRANIČENJE: Na osnovu pregleda literature, ovakav ambivalentan stav bio je moguć i pre početka pandemije. Nepunih mesec dana ranije, 28. marta, FDA izdaje hitnu dozvolu za korišćenje hlorokina u lečenju infekcije covid-19, a onda 1. jula FDA izdaje još jedno u nizu obaveštenja o bezbednosti primene ovog leka u sada aktuelnoj indikaciji – covid-19, upravo u vezi sa uticajem leka na srčani ritam, poremećaje krvi i limfnog sistema, bubrega i jetre, ograničavajući primenu ovog leka na bolničku ili primenu u okviru kliničkih ispitivanja efikasnosti i bezbednosti primene hlorokina i derivata hlorokina u lečenju infekcije covid-19. U ovom dokumentu FDA polazi od analize neželjenih dejstava primene leka u indikaciji covid-19 u periodu 1. decembar 2019. – 6. maj 2020, a na osnovu analize 385 prijavljenih neželjenih dejstava u toku primene hlorokina ili hidroksihlorokina, i to 38 slučajeva usled primene hlorokina, odnosno 347 slučajeva usled primene njegovog derivata – hidroksihlorokina.

Većina neželjenih dejstava prijavljena je u populaciji muškog pola, čak 69 odsto i prosečne životne dobi 63,5 godina. Navodi se i podatak o čak 87 prijavljenih smrtnih ishoda: 77 tokom primene hidroksihlorokina, odnosno 10 tokom primene hlorokina.

Ukoliko su neželjena dejstva poznata i potencijalna vulnerabilnost pacijenata prepoznata, ostaje mogućnost procene koristi i rizika na individualnom nivou, za svakog pacijenta ponaosob pre uključivanja terapije.

Za razliku od američke FDA, Evropska Agencija za lekove (EMA – European Medicines Agency) u saopštenju od 14. maja 2020. ima rigidniji stav po pitanju primene leka: za indikacije – malarija i izvesne autoimune bolesti, a u okviru lečenja ili profilakse infekcije covid-19, samo kao deo kliničkih ispitivanja ili prema nacionalnim programima za hitna stanja kod hospitalizovanih pacijenata uz strogo kontrolisano praćenje. Dakle, regulatorna ustanova ujedinjene Evrope veoma suptilno, ali ipak očekivano za EU administraciju, u presudnom trenutku prebacuje odgovornost na nacionalne zdravstvene sisteme.

Pored monoterapijskog pristupa – primene samo jednog leka – dakle hlorokina ili derivata hidroksihlorokina – predložene su i kombinacije primene hlorokina, npr. sa antivirusnim lekom remdesivir, ali na osnovu “in vitro” studija na izolovanoj kulturi ćelija, a na osnovu pisma uredništvu časopisa Cell Research februara 2020. kineskog autora Vanga sa saradnicima iz Nacionalne virusološke laboratorije u Vuhanu i Instituta za farmakologiju i toksikologiju iz Pekinga. Autori upućuju na preliminarne rezultate antivirusne aktivnosti ovih lekova protiv koronavirusa izazivača covida-19, u uslovima “in vitro” – na kulturi ćelija.

Usledila je i studija grupe okupljene oko Jeming Vanga, publikovana u časopisu Lancet, dostupna čitaocima već 29. aprila 2020. sa naslovom: “Remdesivir u lečenju odrasle populacije od infekcije covid-19: randomizovana, dvostruko slepa, placebo kontrolisana multicentrična studija”, što u naslovu sadrži preduslove regulatornih agencija za studiju koja bi doprinela odobravanju indikacije, mada je placebo u proceni efikasnosti leka u bolesti sa smrtnim ishodima veoma osetljiva i diskutabilna tema, ali naslov reflektuje adekvatno planiranu kliničku studiju procene efikasnosti i bezbednosti leka na 237 ispitanika. U zaključku se, međutim, navodi da se primena ovog leka ne dovodi u vezu sa značajnim poboljšanjem stanja pacijenata.

PRAKSA I PRESEDAN: Postavlja se suštinsko pitanje: ako za sve lekove postoji standardna procedura stavljanja u promet na osnovu prekliničkih (nekliničkih) ispitivanja, kliničkih ispitivanja u tri jasno definisane faze, kojima se procenjuje aktivnost leka, ali i efikasnost i bezbednost primene na predefinisanim grupama pacijenata ispitanika i u poređenju sa “zlatnim standardom”, a na osnovu validnih parametara praćenja, kako je onda moguće prihvatiti i u vodiče dobre kliničke prakse uvrstiti lekove koji nisu prošli ovaj put? Jedan od odgovora svakako bi moglo da bude pitanje: imamo li bilo koji drugi efikasan lek koji je raspoloživ i koji je prošao standardnu proceduru stavljanja u promet?

U datom kontekstu, dakle u pandemiji zarazne bolesti koja se munjevito širi celom planetom i koja pokazuje kako za nekoliko dana vrhunski zdravstveni sistemi postaju vulnerabilni, a na hiljade ljudi završava borbu protiv virusa smrtnim ishodom, čini se da se granice definisanih procedura pomeraju i da anegdotalni izveštaji, koliko god bili ohrabrujući, postaju osnov za definisanje terapijskog protokola, što je takođe situacija bez presedana.

Ugledni američki časopis Nature prihvatio je 16. jula za publikovanje rad Markusa Hofmana sa saradnicima, grupe nemačkih naučnika iz Univerziteta u Getingenu i Berlinu, sa eksplicitno navedenim naslovom: “Hlorokin ne inhibira SARS-CoV-2 infekciju humanih ćelija epitela pluća”. Još jedan od publikovanih radova koji se bavi aktivnošću leka u uslovima “in vitro” – analizom aktivnosti leka i definisanjem mehanizma delovanja na izolovanim ćelijskim kulturama. Autori donose zaključak da mehanizam ulaska virusa u izolovane ćelije epitela pluća može biti dvostruk – na osnovu pH zavisnog modela, što podrazumeva aciditet mikrookruženja, ali i na osnovu pH nezavisnog modela, odnosno da hlorokin ne inhibira ili da ima samo blag inhibitorni efekat u većim koncentracijama na ulazak virusa u izolovane ćelije respiratornog epitela. I američki New England Journal of Medicine (NEJM) juna ove godine donosi originalno istraživanje D. Bulvera i grupe autora sa Univerziteta u Minesoti i više centara u Kanadi, koje je imalo za cilj procenu efikasnosti primene hlorokina u profilaksi kod zdravih ispitanika nakon izlaganja – kontakta sa obolelim od infekcije covid-19. Dizajn ispitivanja: randomizovano, dvostruko slepo, placebo-kontrolisano kliničko ispitivanje upućuje na adekvatnost metodologije, sa značajnim brojem ispitanika – čak 821.

Ispitanici su bili izloženi kontaktu na distanci manjoj od 1,8 m više od deset minuta, bez maske i vizira, odnosno sa maskom, ali bez vizira. Pacijenti su počeli da dobijaju hidroksihlorokin ili placebo do četiri dana nakon izlaganja, a zatim su dobijali terapiju tokom četiri dana. Stopa morbiditeta u grupi koja je dobijala hidroksihlorokin i grupi koja je dobijala placebo nije bila značajno različita. Pored parametara praćenja u profilaksi nakon izlaganja, interesantan je nedostatak odgovora na pitanje zbog čega je definisan interval do četiri dana nakon izlaganja, posebno u kontekstu vremena do manifestacije kliničke slike, kao i potencijalno objašnjenje kriterijuma na osnovu kojeg je definisan baš četvorodnevni interval primene terapije.

MOTIV ZA VALJANU STUDIJU: U majsko-junskom izdanju stručnog časopisa Medicina putovanja i infektivne bolesti, uglednog izdavača naučnih publikacija Elsevier, grupa autora sa Univerziteta Eks-Marsej, okupljena oko profesora Didijea Raulta, publikovala je rezultate retrospektivne analize lečenja infekcije covid-19 hidroksihlorokinom i azitromicinom kod 1.061 ispitanika u Marseju. Iako ovo ispitivanje nije prospektivno randomizovano kontrolisano kliničko ispitivanje, kakvo bi očekivano pružilo najveći pojedinačni stepen dokaza o efikasnosti i bezbednosti primene leka u određenoj indikaciji, pruža uvid u parametre procene efikasnosti i bezbednosti predloženog terapijskog režima kod velikog broja ispitanika koji su lečeni najmanje tri dana, a čije je praćenje podrazumevalo najmanje osam dana. Većina ispitanika, čak 95 odsto, imala je blaži oblik bolesti u početku lečenja, a pogoršanje kliničke slike nastupilo je kod svega 0,9 odsto, sa istom stopom smrtnih ishoda u posmatranoj grupi. Povoljan klinički ishod lečenja tokom deset dana postignut je kod čak 91,7 odsto ispitanika. Dakle, definisani parametri praćenja ukazuju na efikasnost u posmatranoj grupi ispitanika.

U istom časopisu grupa autora koju predvodi prof. Rault 25. juna objavljuje rezultate retrospektivne analize na 3.737 ispitanika sa infekcijom covid-19 lečenih hlorokinom i/li azitromicinom ili drugim terapijskim protokolima u Marseju. Zaključci ove studije upućuju na nekoliko bitnih faktora: rana dijagnoza (PCR test), rana izolacija pacijenta i rana primena terapije hlorokina i azitromicina u najmanje trodnevnom intervalu dovodi do značajno boljeg ishoda.

Portugalski naučnici sa Univerziteta u Portu A. Fereira, A. Oliveira-e-Silva i P. Betankur u teorijskom istraživanju koje je nedavno prihvaćeno za publikovanje u Časopisu medicinske virusologije, uglednog izdavača Vajli, poredeći podatke o prepisanom leku – hlorokinu kod hroničnih bolesnika sa autoimunim bolestima i obolelima i PCR-testovima potvrđenim pacijentima od infekcije covid-19, zaključno sa 2. junom 2020, zaključuju da terapija hlorokinom kod hroničnih bolesnika pruža zaštitu od infekcije covid-19.

Iako ova tvrdnja zvuči smelo, pogotovo što je zaključak donet na osnovu analize prepisanih lekova u različitim grupama bolesnika, uz dopuštenje Etičkog komiteta Univerziteta u Portu, najmanje što pruža jeste motiv za metodološki valjanu studiju procene efikasnosti i bezbednosti leka i eventualne profilaktičke upotrebe leka, posebno u kontekstu skepticizma dela stručne javnosti prema efikasnoj vakcini protiv infekcije covid-19. Jedno od planiranih kliničkih ispitivanja procene efikasnosti derivata hlorokina – hidroksihlorokina kod već lečenih ispitanika od hroničnih autoimunih bolesti, a u proceni rizika i evaluaciji kliničke slike kod infekcije covid-19 u ovoj populaciji, najavljeno je 21. jula, a početak sprovođenja studije očekuje se u septembru ove godine na Univerzitetu u Tuluzu i pridruženim centrima u Francuskoj s ciljem procene profilaktičkog efekta primene leka.

Pored “rata” na relaciji Pariz – Marsej usled izjava prof. Raulta u vezi sa (visokom) stopom mortaliteta obolelih od infekcije covid-19 u bolnicama u Parizu, u sistemu AP-HP (Assistance Publique Hôpitaux de Paris), oštre osude rukovodstva AP-HP-a, uz dopis Skupštini i očekivanog, sledstvenog poziva na saslušanje prof. Raulta pred Komisijom Skupštine Republike Francuske 24. juna, koje je prenosilo više medijskih kuća, a trajalo je više od tri sata, u kontekstu “epopeje o hlorokinu” vredi pomenuti i rat koji mu je hronološki prethodio. Veoma cenjeni i časopis Lancet objavio je maja ove godine rezultate ambiciozne studije sa naslovom: “Hidroksihlorokin ili hlorokin sa ili bez makrolidnih antibiotika u lečenju infekcije covid-19: multinacionalna analiza registara”, autora Mandipa Mehre sa bostonskog Harvarda, sa saradnicima iz domena zdravstvene analize podataka (Sapan S. Desai, Surgisphere, Čikago) i Univerziteta u Cirihu (Frank Rušicka) i Salt Lejk Sitiju (Amit N. Patel), u kojem se na osnovu podataka iz 671 zdravstvenog centra sa svih kontinenata sa 14.888 ispitanika zaključuje da ne postoji korist primene hlorokina ni kao monoterapije ni u kombinaciji s makrolidnim antibioticima u lečenju infekcije covid-19.

Usledila je promptna reakcija prof. Raulta uredniku časopisa Lancet, koji je iskazao sumnju u poreklo i kvalitet podataka, nezavisnu validaciju analize podataka i verodostojnost rezultata, ukazujući na neverovatnu homogenost podataka za pet različitih kontinenata, što upućuje na inicijalnu manipulaciju podacima koja nije navedena u metodologiji rada! Suštinski problem nastupio je usled reakcija resornih ministarstava u brojnim zemljama i zahteva regulatornim agencijama za reviziju primene hlorokina i njegovu zabranu u lečenju infekcije covid-19, čak i u Francuskoj!

Pored Francuske, kao rezultat studije u časopisu Lancet, Italija, Egipat, Tunis, Kolumbija, Čile, Albanija, Bosna i Hercegovina i dr. obustavili su primenu hlorokina u lečenju infekcije covid-19, dok je Italija ograničila primenu leka u okviru kliničkih ispitivanja. Usledila je i reakcija 100 lekara i naučnika na publikovan tekst, koji je očigledno uticao na formiranje mišljenja i rad je inicijalno korigovan, a zatim i povučen iz do tada uglednog časopisa. Grupa autora okupljena oko Mandipa Mehre, sa Univerziteta Harvard, povukla je i iz drugog veoma uglednog časopisa New England Journal of Medicine rad sa naslovom “Kardiovaskularne bolesti, terapija lekovima i mortalitet u infekciji covid-19”, 25. juna.

Podsećanja radi, prof. Rault navodi da je 2019. distribuirano 36 miliona tableta hlorokina bez lekarskog recepta, što nikoga nije podstaklo da preispita mogućnosti i redefiniše ograničenja primene ovog leka, a pre širenja infekcije covid-19.

NAUKA I INDUSTRIJA: U kontekstu nedovoljno jasno definisanih zaključaka studija, od 19. juna ove godine dostupni su i rezultati studije E. Sbidian sa saradnicima iz sistema zdravstvenih ustanova AP-HP (Assistance Publique Hôpitaux de Paris), koja procenjuje stopu mortaliteta ili broj otpusta hospitalizovanih ispitanika sa infekcijom covid-19 lečenih hidroksihlorokinom sa azitromicinom ili bez njega na uzorku od čak 4.642 ispitanika lečena u 39 zdravstvenih ustanova. Interesantan je zaključak: “…nema dokaza o efikasnosti primene hlorokina, ni kao monoterapije ni u kombinaciji sa antibiotikom, u proceni stope mortaliteta unutar 28 dana”, a zatim sledi da rezultati upućuju na veću stopu mortaliteta kod pacijenata lečenih kombinovanom terapijom nego primenom samo hlorokina, dok je znatno veći broj pacijenata otpuštenih na oporavak u kućnim uslovima ipak lečen hlorokinom!

Hlorokin i hidroksihlorokin danas, posle više od osam i po decenija od generisanja molekula, kao generički – uslovno rečeno “licencni” lek, proizvodi čak 39 farmaceutskih kuća. Na osnovu ove analize pokazalo se da “ugledni” časopisi i “opinion-makeri” iz “uglednih” univerzitetskih ustanova veoma lako utiču na zahteve resornih ministarstava pojedinih zemalja, kao i da su respektabilni zdravstveni sistemi veoma vulnerabilni i da se metodologija stavljanja leka u promet kompromituje u kontekstu razvoja situacije, ali i da se malo radilo na evaluaciji već postojećih molekula, kao što je hlorokin.

Ne postoji nijedan medicinski postulat koji određeni lek, čiji mehanizam nije u potpunosti definisan, “rezerviše” isključivo za primenu u samo jednoj indikaciji. Da je industrija zaista bila partner nauke, metodološki valjana klinička ispitivanja procenila bi indikaciju za primenu molekula u lečenju virusnih, bakterijskih i gljivičnih oboljenja na osnovu potvrđenih zaključaka o aktivnosti u “in vitro” uslovima i ne bi se čekala pandemija zarazne bolesti sa smrtnim ishodom za testiranje u praksi i favorizovanje ili povlačenje ad hoc odobrene indikacije na osnovu rezultata sumnjivih istraživanja “opinion makera” u do tada prestižnim i neprikosnovenim, gotovo dogmatski percipiranim izvorima znanja kakvi su časopisi sa visokim impakt faktorom, iz kojih se sada pod pritiskom struke “povlače” radovi, što je pre pandemije bilo nezamislivo, uz nekoliko manje alarmantnih, sličnih skandala u vezi sa skriningom karcinoma dojke.

Pored dvadeset kliničkih ispitivanja procene efikasnosti hlorokina u NR Kini, koja su u toku i čije preliminarne rezultate stručna javnost s nestrpljenjem iščekuje, na osnovu analize rezultata pretrage baze podataka Nacionalnih Instituta za zdravlje SAD (NIH), čak 28 kliničkih ispitivanja u svetu (Francuska, Norveška, Poljska, SAD, Vijetnam, Burkina Faso…) procenjuje efikasnost i bezbednost hlorokina u nekom režimu lečenja infekcije covid-19: profilaktičkoj primeni, u poređenju sa suportivnom terapijom u blažim oblicima, u terapijskom režimu u kombinaciji sa drugim lekovima ili u monoterapijskom pristupu. Malo je verovatno da će u ovoj godini biti rezultata ovih ispitivanja, ali i stavljanja u promet potencijalno efikasne i bezbedne vakcine.

*Autor je N. sar. ass. dr sci. med.

Nastavak na NoviMagazin.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta NoviMagazin.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta NoviMagazin.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.