Izvor: Blic, 09.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fama o biciklistima
Šta imam protiv biciklista? Ništa. Baš kao nemam ništa ni protiv Baska, simpatičan svet, sviđaju mi se njihove kape, one koje zovemo beretkama, malo mi je čudno ono u Pamploni kad se jure s bikom, ali čitavši Hemingveja, i to sam zavoleo. Ono što mi se ne sviđa u vezi s tim zanimljivim narodom jeste njihov fudbal. Tačnije, onaj tim Atletiko Bilbao, koji ne prima igrače drugih nacija, zbog čega se manje-više stalno metilja po dnu Primere. Mislim, nemam ništa protiv tima, nego tih glupavih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nacoških ideja.
U svetlu napred rečenog, ne sviđa mi se ništa u vezi s Havijerom Klementeom. On sam deluje kao simpatičan čovek. To što se taj postariji domaćin pokušao uspentrati na bicikl u garaži kojom prilikom je izlomio silna rebra i sav se ugruvao - prilikom pada - jeste malo blesavo, ali ni Kit Ričards, takođe domaćin u trećem dobu, nije imao šta tražiti na onoj palmi zbog koje je umalo slomio vrat. Sve je to u redu. Ali Klementeova radna biografija opterećena je Atletik Bilaboom. Kada je, tamo oko Nove godine, odvukao reprezentaciju Srbije da igra protiv baskijskog nacionalnog tima, čiji je pretežni sastav činio igrački kadar Atletika, bilo je to višestruko znakovito. Najpre, Baski su nas pregazili, nošeni svojim nacionalnim zanosom. Retko im tamo stižu ozbiljne ili neozbiljne evropske reprezentacije, baš kao i reprezentaciji Kosova, ako takva postoji. Umesto čestitog prijateljskog meča, mi smo tamo masakrirani, a Klemente se našao u onoj istoj poziciji u kojoj se nalazi potpisnik kad gleda Crvenu zvezdu u međunarodnoj utakmici: ako dobiju - lepo, ako izgube - opet lepo. Osim rezultata, bejaše znakom i to da je od svih zemalja na svetu u kojima se igra fudbal, samostalna i na silu nezavisna Srbija imala za protivnika jednu virtuelnu nogometnu tvorevinu.
Klemente je u Srbiju došao - tačnije, on nikada zaista nije došao, više je ovde turista nego domaćin, za razliku od, recimo, onog doba kada je Sven Goran Erikson vodio Englesku - na brzaka, ničim izazvano, da se zakrpi zjapeća u rupa u strategiji fudbalskog saveza. U stvari, preterujem: nikakva strategija fudbalskog saveza ne postoji, nema tu nikakvih rupa, reč je samo o grupi građana koji se tako predstavljaju zahvaljujući slabosti drugih. Klemente je, dakle, doveden na isti onaj način na koji je Milorad Blok Kosanović postao trener Crvene zvezde ili nesrećni Reber Partizana: improvizacijom pomoću koje se čuva vlastita stražnjica u fotelji. Da ne bude zabune, reč je o stražnjicama takozvanih rukovodilaca.
Ono što je ipak najveća nevolja s Klementeom jeste njegov trenerski postupak. Nesumnjivo je reč o treneru koji se oslanja na defanzivnu igru. Posve je, pak, nejasno čini li on to sa svešću da se defanzivna igra korenito izmenila od vremena kada je on poslednji put trenirao neki relevantan fudbalski tim, što znači da se, u ozbiljnom fudbalskom svetu, više ne koristi reč „bunker". Pa ni „katenačo". Današnja odbrambena igra zasnovana je na dinamičkom odnosu između kolektivne discipline u zatvaranju prostora, koja podrazumeva udvajanje po bokovima i formiranje čvrstog bloka ispred svog šenaesterca, i munjevite transformacije u pokretu napred, u kome se kritična masa igrača ponaša kao jedan veliki organizam koji, praveći ofsajd zamku, istovremeno osvaja sredinu terena i ispaljuje trkače napred za slučaj da se otvori mogućnost kontranapada. Takav odbrambeni fudbal, u, razume se, nebrojenim varijacijama doveo je Grčku na vrh Evrope, Italiju sveta, Liverpul u finale Lige šampiona, a Čelsi na uzastopni tron Engleske. Zauvek je sahranjena provincijska ideja da se defanziva igra onda kada nema velikih igača u timu, da se kolektivnom odbrambenom disciplinom može provlačiti ispod kape; ne biva - danas najbolji igraju odbranu.
Ali, Klemente ne igra ništa od toga. Već činom selekcije u kojoj nema igrača jarke individualnosti, neophodnih za goreopisani tip igre, nesrećni biciklista dodatno mediokritetizuje svoj zastareli pristup fudbalu. Njegovi igrači stoje u dinamički sasvim bezopasnim linijama, njihovi su driblinzi spori i predvidljivi, između ostalog, i zato što se izmena mesta ne dešava gotovo nikad, pa je sasvim jasno da igrač sa, uzmimo, boka neće dočekati ubacivanje iza svojih leđa napred ili otvaranje centralnog veziste čiji je prevashodni zadatak kod Klementea opstrukcija tuđe igre - mi graditelja, uostalom, i nemamo. Poslednji put kada se dogodila dinamička transformacija prostora, njegovo zgušnjavanje, „skraćivanje", dali smo gol. Istrčao je i u prazan prostor centrirao Dragutinović, a natrčao Kuzmanović. To nije bila posledica misli koju nalaže trener, kojom komanduju zadnji vezni i centralni plejmejker, a za koju radi ceo tim. Bila je to slučajna lucidnost dvojice igrača s iskustvom.
Klemente uopšte ne radi s prostorom. Njegov je fudbal još uvek duboko u zamišljenim linijama kretanja igračkih skupina odbrane ili sredine. Napad ga zapravo i ne zanima. Spreman je da jalovog i povređenog igrača drži u timu do besvesti, a nije spreman da bar njegovu srčanost osigura kreativcima iz drugog plana. Način na koji je postavio igru protiv Belgije, tih četiri-četiri-dva nalik na provincijske italijanske timove iz ranih osamdesetih, učinio je nemoćnom čak i jednu osvedočenu odbranu.
Nemam, dakle, ništa protiv biciklista, Baskijaca ili kokosovih palmi.
Pa ni protiv starine Havijera.
Više sam, onako, deprimiran.
