Izvor: Kurir, 20.Jul.2010, 09:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FRUSTRACIJE NA POSLU
Među najgorim frustracijama u životu su i one koje doživljavamo na poslu. Ljudi koji se prihvate nekog odgovornog zadatka i zbog različitih okolnosti ne mogu da ga obave na valjan način sigurno se loše osećaju. Pitanje je samo kako se ko nosi sa svojom frustracijom.
Uz svako vršenje vlasti često ide i strašno saznanje da ono što je zamišljeno nije ostvareno. Pogotovo ako verujete u ono što radite i to iskreno želite. Kada se čaša prelije i više nema mesta za optimizam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << kada partneri s kojima radite vuku na svoju stranu, nema dodirnih tačaka koje bi činile most ka uspehu i ne možete da ispunite obećanja, pošteno je odstupiti.
Pošteno je reći narodu da ideja koja nas je vodila nije ostvarena jer oni koji bi trebalo da pomognu samo odmažu, protivno interesu države i građana. To uvek valja reći, koliko god slatkolažljivi odmagači bili, koliko god vam svojih pitkih i milozvučnih laži suprotstavili. Zato je Demokratska stranka Srbije od 2008. ponovo opoziciona stranka. Morala je vratiti mandat narodu!
Demokratska stranka i njeni vagončići došli su na vlast na lažima. Na vlasti traju pomoću laži. Prirodno je da nijedno obećanje ne mogu da ispune. Čak ni ono za koje nemaju alternativu - brz put u Evropsku uniju, u kojoj sve više preovlađuje stav o obustavljanju daljeg procesa proširenja.
Baciti pod noge interese sopstvene države i naroda kad je reč o Kosovu i Metohiji ili uništiti privredu i finansije države ostavljajući veliki broj ljudi bez posla i perspektive, a čekati čudesno rešenje u komi izazvanoj čarobnim štapićem zvanim EU, sigurno nije laka rabota. Pre svega zato što gomilu laži lansiraju upravo da bi mirno, onako u nesvesti, dočekali isplatu obećane nagrade. Kao da je Srbija na evropskoj apanaži i kao da neko ima obavezu da se stara o nama.
Nekako mi je lakše da poverujem da Boris Tadić nije zao, već da je u pitanju samozaljubljeni nesposobnjaković koji je namešten da predvodi dobro uigranu interesnu grupu stranačkih kolega, članova sekte Mineprezamoniodčega. Njima je kinta i otac i majka i baba i deda i narod i država. Zato je, izgleda, njegova frustracija strašna. A i njihova s njim takvim.
Kako Boris i njegovi kompanjoni leče svoje frustracije?! Naravno, na građanima! Oni nisu narodu olakšanje patnji, već ljuti otrov na sve rane koje su mu se otvorile. Kako li se, na primer, u lečenju njihovih frustracija snalazi gospođa osuđena na šest meseci, uslovno na godinu dana, zato što je držala direktora „Jumka“ nekoliko sati zatvorenog u kancelariji jer je ovaj hteo da liši hleba njenu porodicu?
Kako se snalaze svi oni koji su ostali bez posla ili će ostati, a i oni kojima se ne mili da na posao odu jer im plata nije ni za pola kirije? Kako će se osećati oni koje Boris i drugovi masno lažu da smo izašli iz krize, kada shvate da će im se koža drati s leđa da bi vratili dugove koje su im ovi nametnuli?
Ovima je važno da narod slude tako da veruje u sve što nema i nikad neće imati. Kada im Evropa zada poslednji udarac pozivajući ih da priznaju nezavisnost Kosova ako žele da dobiju dugo očekivani hladan poljubac, Boris Tadić i drugari biće toliko isfrustrirani i narodu dužni da se jedino može reći: ne bio im niko u koži!
