Izvor: Politika, 17.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
FIGURE ZA IGRANKU
Posle sto dana mandata srpske vlade, neki ministri su izašli pred novinare i objavili svoje (pozitivne) bilanse.
Dobro, neka im bude. Sto dana je idealan vremenski raspon za siguran javni nastup. Tako su ministri imali dobru priliku da se pohvale, ali i pripaze od zajedljivih osporavanja.
Uglavnom su imali više stila od nekih premijerovih savetnika, koji su se baš prišili uz vlast i neumorno davali izjave ispod granica političke suvislosti i građanskog ukusa. Čak izazivali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bizarne međudržavne probleme, tvrdo se držeći svojih plesnivih hipoteza.
Vlada je te izlete "slabovidih slobodnih strelaca", kako ih je definisao jedan novinski pisac, nekako ispeglala uštogljenom diplomatskom kampanjom. Bratska Crna Gora je sve to razumela kao lični opit relativno nevažnog činovnika, ali ne baš sasvim. Ponekad nam je izgleda svejedno kako nas vide komšije i moramo li se sa njima svađati zbog lutajućih ambicija kakvog kabinetskog službenika.
U intervjuu našem listu, ministar odbrane je (posle svojih sto dana) govorio o afirmaciji savezništva. Malo sa susedima, ali i sa drugim državama, sa svima koji mogu da nam pomognu. On misli da u srpskoj vladi nema raskola u pogledu integracija Srbije u EU. Ali, izgleda da je ta njegova teza prilično klimava, jer je Rasim Ljajić, na primer, najavio neku verziju otvorenog raskola, čak i krizu vlade.
To bi moglo da se dogodi i u sferi kategoričnog koalicionog sukoba oko modela odbrane države. Dilema inače ostavlja malu mogućnost izbora. Ona je svedena na eskalaciju zaoštravanja sa silama koje mogu i da nam naude, ali i da pomognu.
Ne zna se da li je gore ovo prvo, ili bolje ono drugo. Ili na pokušaje da se svađalački ton zameni mirnom logikom, što bi nam pomoglo da ne izgubimo i ono što bi se inače moglo sačuvati. Niko još ne zna šta bi to moglo da bude, jer je kosovski problem dodatno opterećen političkom ezopovštinom za unutrašnje potrebe.
Predsednik države, ministar odbrane i šef generalštaba, dali su u dva dana skoro identičnu izjavu. Vojne opcije na Kosmetu neće biti.
U vojničkom smislu to jeste defanzivna strategija, i ona će trpeti kritike onih grupa koje su davno afirmisale svoju verbalnu, inače sasvim sterilnu vrstu rodoljublja. U svakom pogledu navedena unisonost predsednika, ministra odbrane i šefa vojske mogla bi da bude važan prilog hladnijem razumevanju krize.
Izgleda da dobrih vojničkih rešenja zaista i nema. Razmatranje hipotetičke vojne operacije za "povratak kontrole" nad pokrajinom, neizbežno uključuje sve srpske ekonomske, ljudske i vojne potencijale. Sve nade, strahove i živote. Verovatno bi "uspeh" takvog pohoda, čak i pod uslovom da nema uzvratne intervencije – vodio u fantastičan Pirov poraz. Za konačnu propast ništa nam drugo i ne bi trebalo osim takvog podviga.
Iza ove zastrašujuće verzije stoji neuništiva, romantična iracionalnost, koja je po svojoj usahloj formi patriotska, a u suštini bitno antisrpska.
Naravno da stav o odricanju od vojne opcije ne znači "predaju unapred". Pre svega zato što se ne može predati ono što je objektivno izvan kontrole legitimne države. On (stav) je ofanzivan upravo u oblastima gde je to nasušno: u političkoj i diplomatskoj.
Ako albanski lideri na Kosovu najavljuju nasilje, srpsko odricanje od toga je velika prednost. Bar civilizacijska, ako su nam druge je u ovom času prilično nedostupne. To je mnogo snažniji adut pred dane dramatičnih odluka, od gomilanja trupa i tenkova na granici, ili mobilizacija koje izazivaju masovni kros regruta prema Zapadu.
U vezi sa regrutskim egzodusom devedesetih postoji jedan zanimljiv "elektronski" fenomen. Slučajno poznajem nekoliko razbarušenih pacifista, koji su pred mobilizacijama utekli odavde u SAD godinu-dve pred bombardovanje. Nema zamerki, to je njihov izbor. Ali danas, kad su smirili tabane, postali su opaki ratnici putem interneta, i rado bi se tukli sa vojskama "trulog zapada". To nostalgično, retroaktivno rodoljublje, dodatno zagađuje razne veb-klinike. Ništa strašno, samo slutnja o tome šta nas sve može sačekati na vrhuncu nečijeg ludila.
Naknadno rodoljublje bi se moglo razumeti kao neka mešavina griže savesti, probuđenog balkanskog atavizma i nostalgije odevene u maskirnu narodnu nošnju. Izgleda da moderni oblik ljubavi prema otadžbini, nasuprot svojoj smrtonosnoj negaciji, sadrži uglavnom jedan cilj: da Srbija preživi, ali ne po cenu novoga rata, jer tada je navedeni imperativ sporan i sumnjiv, skoro neostvariv.
Srpska politička elita je u neprijatnom procepu između tesnih stranačkih granica i sudbine ove države. I u stalnom sporu sa drugačijim mišljenjem i sa drugim sujetama. I u paničnom strahu od promena i silaska među građane.
Da li ih zanima šta se ovde zaista dešava i kako ih ljudi vide?
Može biti, ali sasvim ovlašno. Ministar Jočić je izjavio i ovo: "Dok traje ova operacija nema igranke!"
Ne kontam, što bi rekao doktor Nele. Ali se čelni policajac jako lepo poigrao sa nekoliko stilskih figura.
[objavljeno: ]
