Izvor: Politika, 15.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski identit Srbije je istorijski potvrđen
Današnji naraštaj mora da uzdigne Srbiju i formira je kao evropski uređenu državu. Ljudi politike, nauke, kulture moraju da nadoknade propuštene godine i decenije, formulišu nove ciljeve, oslobode se megalomanija, uklope nacionalne interese u projekte velikih sila, izbegnu poraze namenjene malim narodima
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati voj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku tranzicije usijana i proglašena prelomnim za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i istorijskom, socijalnom, kulturnom....
O svemu ovome biće reči u ciklusu razgovora sa predstavnicima kulturne elite Srbije, kojim od ovog broja otvaramo stranice Kulturnog dodatka.
Prvi sagovornik je dr Ljubodrag Dimić, istaknuti istoričar i profesor BU.
Kako biste istorijski odredili problem integracije Srbije u Evropu, to novo ujedinjenje? Posle iskustva sa ujedinjenjem u Jugoslaviju?
Kad se pogleda razvoj srpskog pitanja u 19. čak i u 20 .veku, vidi se da Srbija ima značajan integrativni potencijal: Njen prostor varira od 24.000 km2 u Prvom srpskom ustanku, do Jugoslavije veličine 248.000km2, do današnje države od 110.000 km2. Energije srpskog naroda u protekla dva veka bile su usmerene da se objedini Srpstvo, da nastane neka veća država. Srpske elite s početka 20. veka shvatale su da budućnost imaju jake i velike države " One predstavljaju tržište za nove ekonomske elite, kao i za umetnike, i intelektualce kojima su uske i tesne male balkanske kulture. Ta nova velika država je pokušaj da Srbija izađe iz balkanskog kotla, kao iz neke apsane, kako su govorili Grol i deo samostalnih radikala pred Drugi svetski rat. Elita koja je stvarala jugoslovensku državu spajala je, korz oslobodilačke težnje svoje i svojih suseda, težnju za integracijom koja bi pomirila u sebi mnoge želje i težnje.
Da li današnje elite imaju takvu motivaciju u odnosu na Evropu?
Tu se otvara pitanje elite, ukoliko Srbija ima danas elitu, ona bi morala da razmišlja na sličan način. Nesumnjivo da je kraj 20. i početak 21. veka nagovestio da nema života izvan velikih integracionih procesa koji su zahvatili Evropu. I da je pitanje koliko čekati u nekim predvorjima buduće države koja će za Srbe i ostale balkanske narode biti evropska država. Svojevremeno su slovenački političari, još od Kardelja, insistirali da je Jugoslavija tranzit, možda je, mada mi to nismo znali, Jugoslavija bila tranzit i sa Srbiju, možda je ona trebalo da bude ta lokomotiva koja treba da uvede ostale jugoslovenske. narode u neku buduću Evropu? Čini mi se, sa distance od 20. godina, da su sve jugoslovenske republike, koje su u toj borbi za nasleđe Jugoslavije, nasledile i brojne hipoteke, nekad imale mnogo veću šansu da kolektivno uđu u tu Evropu, nego što danas imaju priliku da ih neko u nju uvodi, i da se ulaznica plaća mnogo skuplje. U ta dva veka, evropski identitet Srbije i srpskog naroda je nesumnjiv, još od ustaničke Srbije.
Kako se od tog ustaničkog vremena do danas, manifestovao odnos Srbije prema Istoku i Zapadu?
Ustanička Srbija gleda ka Evropi, ali i prema Rusiji. Jer ta dilema, danas kao i uvek je lažna i opasna: ili Istok, ili Zapad. Srpske elite moraju da razmišljaju na način i Evropa, i Istok, i Zapad, podjednako da bude svima okrenuta u budućnosti. Odnos sa Istokom pomalo je idealizovan u 20. veku. Kada taj period pogledamo racionalno, vidi se da je s prepun diskontinuiteta.Počev od Oktobarske revolucije do 1941, kad dolazi do kratkog pomirenja, okončanog 1948.
Što se tiče Zapada, okrenutost Srbije varirala je čas ka jednom čas ka drugom njegovom delu: počev od berlinskog kongresa, do ubistva Obrenovića, biće okrenuta Austro-Ugarskoj, potom Francuskoj, čiji je uticaj dominantan u Kraljevini Jugoslaviji, mada su nam tada bili zanimljivi i nemački univerziteti.
Govorimo o političkoj istoriji. Kulturni odnosi su nešto drugo" i ponekad su i u raskoraku sa političkim ili vojnim ovezama s centrima Istoka ili Zapada?
Da, upravo u periodu kraljevine Jugoslavije, osim Francuskog uticaja koji je kao preovlađujući bio presudan da budemo kulturno okrenuti ka zapadu, bio je prisutan i kulturni uticaj Istoka, Rusije, preko 24.000 emigranata koji su na ovim prostorima živeli, i to najelitniji deo, sa svega 2 posto nepismenih, dok je Srbija imala čak 51. posto analfabeta. Od 42 katedre Beogradskog univerziteta između dva rata , 24 su držali ruski emigranti, bivši ugledni i profesori ruskih univerziteta, koji su preprorodili srpsko-jugoslovensku nauku. Uz to, tridesetih godina, u krizi jugoslovenskog društva, posle zavođenja diktature, stasala je jedna generacija koja je ideološki, a i kulturno, naprosto bila zagledana u Sovjetsku Rusiju, okupljena oko Pečata, koja je otvorila sukob na književnoj levici u predvečerje rata., u kojoj su i francuski đaci, nadrealisti. Ti uticaji biće dominantni prvih nekoliko posleratnih godina.
Međutim, nova istraživanja pokazuju da je uporedo s tim novo jugoslovensko društvo već od 45. pokušavalo da školuje svoju inteligenciju podjednako na Zapadu i na Istoku. Posle, sve više, s pojavom nove pop kulture koja osvaja tržište, i rokenrola, koji se ovde primio odmah posle Amerike, već krajem pedesetih, definitivno provlađuju kulturni uticaji Zapada.
Ali, nikad ne može reći, kad je kultura u pitanju, šta se odakle preuzima. Intelekt je uvek otvoren za sve što je dobro.
Šta danas podrazumevamo kad kažemo Istok?
Kad govorimo o Istoku, nije reč samo o Rusiji, postoji i krajnji istok, Kina. S kojom nemamo ili nismo imali veze, nemamo je u svesti, a to je kultura i civilizacija koja je u skoku, koja dolazi. Njihov dolazak oseća cela Evropa, oni će biti realnost već kroz desetak godina. Kina će se za mnogo šta pitati. Bio sam nedavno u Kini i susret sa tim gradovima oblkoderima, načinom na koji oni pusliraju jeste jedan kulturni šok.
Taj džin već olimpijskim igrama nagoveštava da je 21. vek - vek Kine. I Zapad mu u svojim udžbenicma posvećuje sve veći prostor, pripremajući svoje mlađe generacije za susret sa novom civilizacijom koja dolazi. Mi smo iz naših programa i knjiga izbacili i ono malo lekcija o kulturnoj revoluciji, tako da naša omladina danas nema elementarnu predstavu o tom šta ta civilizacija nosi, a u pitanju je pamćenje dugo 5000 godina.
Gde je Kosovo u tim procesima integracija sa Evropom?
Kad istoričar razmišlja o Kosovu, ono je velika nepoznanica. Istoričar o njemu razmišlja u vertikali dugoj najmanje 130 godina, poltičar to ne mora, ali mora da ima to u svesti kad donosi odluke za koje mora da bude odgovoran. Prvo, treba imati na umu da Albanci već 130 godina ostvaruju svoj projekat Velike Albanije, začet u Carigradu, u predvečerje Berlinskog kongresa, kad Srbija tek stiče samostalnost, vrlo zobiljno i uporno, i prostor tad zacrtana četiri velajeta, sa 40 posto alabanskog stanovništva, do danas je preinačio u prostor sa 90 i iše posto dvog naroda, što ognejm i mačem, što dobrovoljnim prelivanjem. Drugi stav koji treba razumeti jeste njihov stav koji se u tom procesu rodio, da je albanstvo jedina velika religija Albanaca. I treće, za njih važi poslovica, maksima, koje se dosledno drže: "Prodaj se a ne dozvoli da budeš kupljen”, jer te posle toga niko neće pazariti. Na taj način alabanska poltička elita i vođe su se tokom istorije prodavali svakom ko je na Balkanu mogao da ponudi više. Međutim, ta Velika Albanija obuhvata deo Grčke, Makedonije, Crne Gore, Otcepljenjem Kosova, to se pitanje radikalizuje.
A šta Evropa hoće?
Dabome, iz drugog ugla, pitanje je šta Evropa hoće, da li hoće da uvede taj prostor u svoja nedra. Albanija to hoće, ali pitanje je koliko će ona uspeti da pacifikuje ostale delove sa alabanskim stanovništvom.
Šta može Srbija da učini?
Nesumnjivo je da se danas mogu potrošiti velike energije, ali uzaludno. Smatram legitimnim da Srbija svim legalnim sredstvima brani svoj suverenitet, ali i kad postanemo deo suverene Evrope, Kosovo neće želeti da bude deo te priče, ono će za nekoliko godina prići Albaniji, i s njom se integrisati u okviru Evrope.Drugim rečima, nacionalne energije treba okrenuti ka drugim prostorima na Balkanu i definitivno učiniti da srpski narod koji je u 20. vek ušao kao policentrični narod makar do sredine 21, veka to prestane da bude, da ne bude izdeljen po po pismima, dijalektima, jezicima"
Je li to moguće u okviru širih evropskih integracija?
Jedino u okviru kulturnih veza sa maticom, a potom zajedno sa Evropom, možemo to ostvariti, i uporedo sa nacionalnim identitetom početi da gradimo evropski, na kome danas radi i cela Evropa.
Postoji strah da ćemo osvojivši evropski identitet, izgubiti svoj?
Na žalost, to je opet jedna od lažnih dilema. Mi u sebi nosimo mnogo identiteta. Jedan od njih je nacionalni. Ali, pripadati krugu evropskih naroda, kao što srpski narod nesumnjivo pripada, podrazumeva da se sve vrednosti koje evropska društva nose, naprosto prihvataju. Kada su Srbi gradili Jugoslaviju, ta ideja je u sebi baštinila sve vreme vrednosti evropskih revolucija i evropskih ideja 18. i 19. veka.
Ta liberalna ideja, koja je imala u sebi nešto integrativno, ne može se reciklirati u vidovima u kojima je postojala, ali je se pokazala, kao i svaka ideja, poput feniksa.
Elite koje su ovde postojale, pak, često su se sudarale sa prostorom i društvom, i često su moderne ideje tu izobličavane do mere kad ih je teško prepoznati.
Mi bismo voleli da budemo moderno društvo, ali nas je zaobišla velika prosvetna revolucija 20, veka , koja je, recimo, bila znatno brža čak i u Rumuniji i Bugrskoj. I danas, četvrtina populacije ne čita, dakle, ne menja niti usavršava sebe, samo 3 ili 5 posto stanovnika koristi nove tehnologije. Dobar deo naše elite je nesposoban za vreme koje je došlo.
Jedan od ključnih resursa je znanje, ali je pitanje koliko će neka trapava reforma učiniti da i ono presahne. Bogati narodi mogu da prave elitu na Oksfordu, Kembridžu, Sorboni,Lomonosovu, a da poštuju Bolonju na marginalnim fakultetima, ali ako ne napravimo ozbiljne škole za elitu, imaćemo uprosečene generacije mediokriteta sa bolonjskom diplomom, ali nesposobne za viši vid kreativnosti.
Ljubodrag Dimić
[objavljeno: 16.02.2008.]
