Izvor: Politika, 14.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska praksa
Dostavljanjem Zakona o strancima parlamentu, Srbija je napravila još jedan korak ka beloj šengenskoj listi. Taj je zakon jedan u nizu tehničkih uslova koje Srbija mora da ispuni pred EU kako bi se otvorila mogućnost njenim građanima da putuju slobodno. U te "tehničke" uslove ubrajaju se i zakoni o putnim ispravama, o policiji, o agenciji za izgradnju azilantske zaštite, zatim tehničko opremanje granice, izgradnja sistema azilantske zaštite, itd.
Da li će Srbija dospeti na belu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << listu, naravno, zavisi od političke volje u EU. I ako pretpostavimo da ta volja postoji, ona (nam) neće biti od pomoći ukoliko se tehnički uslovi ne ispune. U tom smislu, koliko god izgledao marginalan, toliko je ovaj zakon veoma bitan.
Predlagač ovog zakona, međutim, nije propustio priliku da u njega unese restriktivne odredbe pozivajući se pri tom na sličnu zakonodavnu prasku na Zapadu. I nije prvi put da se evropska iskustva nekritički, bez razumevanja ili po nekom automatizmu, prepisuju u Srbiji. Kao što se u predlogu ovog zakona našla odredba o prijavljivanju boravka stranaca, tako je pre dve godine stupio na snagu Krivični zakonik prema kome se klevetanje može kazniti zatvorom do jedne godine.
Kao objašnjenje zašto za klevetu nije opstala samo novčana kazna, kako su glasile preporuke iz Strazbura, odgovor je po pravilu glasio da se zatvorom preti i u francuskom i u nemačkom zakonu. Što je, donekle, tačno. U Francuskoj je zaista postojao takav član zakona, ali je on u međuvremenu ukinut, kao što je nestao i u Bugarskoj, Mađarskoj, pa i Keniji i Sri Lanki.
Ono što je bitnije od samog čina ukidanja, jeste sudska praksa u Francuskoj i Nemačkoj. A praksa u tim zemalja kaže da zbog klevete niko nije osuđen na robijanje u poslednjih pedeset godina. Praksa je, ako može tako da se kaže, išla ispred teorije: u tim društvima, prosto, postojala je opšta, iako nepisana saglasnost o tome šta je to sloboda mišljenja. Te saglasnosti u Srbiji nema i zato teorija, odnosno zakonodavac, mora da bude ispred prakse, odnosno sudova. Dokaz je to što je jedan novinar (Snežana Nikolić iz novosadskog "Dnevnika") nepunih deset meseci od stupanja na snagu Krivičnog zakonika osuđen zbog klevete – šest meseci zatvora, dve godine uslovno.
Slično je s prijavom boravka stranaca. Takve zakonske odredbe zaista postoje u nizu zemalja EU – Austriji, Nemačkoj, Holandiji. Ali se na Zapadu, kao što je to slučaj sa zatvorskom kaznom za klevetu, jednostavno ne primenjuju. Ne zato što takva mera bledo vonja na policijsku državu pa stoga nije politički korektna, nego zato što ne odgovara vremenu u kome se živi: ideji i praksi o slobodnom protoku ljudi, robe i ideja.
U ono prethodno, blokovsko, pa i paranoidno doba, prijavljivanje boravka stranaca je imalo nekog smisla: na taj način se saznavalo ko je strancu domaćin; ne manje važno je bilo saznati ko od domaćih kontaktira sa strancima. I ko je samim tim sumnjivo lice. A kako je Srbija poodmakla od Nušića, tu bi odredbu trebalo ukinuti pre nego što neki policajac – poput sudije u slučaju novinarke "Dnevnika" – ne odrapi nekog za 300 evra, koliko može da iznosi kazna – jer je svog gosta prijavio sa sat vremena zakašnjenja. Na kraju, uz svako poštovanje: policija nije ono što stranac (prvo) treba da upozna u Srbiji.
Rade Stanić
[objavljeno: 14/01/2008]
