Izvor: Politika, 12.Jun.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa u Srbiji
Evropska centralna banka i Narodna banka Srbije donele su re neki dan istovetnu odluku – objavile su svoje osnovne kamatne stope. I mi i oni je zovemo referentnom. Okvirnom cenom novca. To nam je jedino zajedničko.
ECB je svoju kamatnu stopu potvrdila na 0,5 odsto, nakon što ju je prošlog meseca snizila za 0,25 procentnih poena. Bila je 0,75 odsto.
Kamata na štednju je nula. Tamošnje banke još nisu počela da osetnije naplaćuju čuvanje para u svojim trezorima, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i to će. Što da ne. I to je usluga.
Dotle je naša centralna banka istu tu referentnu kamatnu stopu smanjila za 0,25 procentnih poena na 11 odsto.
Ima li svrhe porediti te dve brojke? U kom pogledu? Najmanje da je naša stopa gotovo dvedeset i dva puta veća od evropske. Je li to neka matematika? Jeste. A šta kazuje? Odakle krećemo prema toj Evropi očekujući da nam odredi datum o pregovorima za pristupanje toj velikoj porodici zemalja Starog kontinenta.
Ali, da se vratimo nečem drugom što je u vezi sa onim s čim smo počeli ovu priču – osnovnim kamatama. Evropskoj, koja obavezuje 15 država u Evropskoj monetarnoj uniji, i našoj. Rekosmo da je kamata u EMU 22 puta niža nego kod nas. I šta ona kazuje? Da je tamo inflacija jedva dva do tri odsto. U Nemačkoj 1,2 procenta. Šta to znači? Da kamate na bankarske zajmove ne mogu biti veće od dva, tri, maksimalno četiri procenta. Da bi i banke mogle nešto da zarade na razlici. To jedan par rukavica.
Drugi je naš. Sa osnovnom kamatnom stopom, za dinare, od 11 odsto, plus sve ono što se na nju dozida, nema kredita ispod 20 odsto, pa naviše. Devizni su nešto javtiniji, ali kursni rizik ima svoju popriličnu cenu. Najbolje je znaju oni koji su se za stambene kredite zadužili u švajcarskim francima.
Pitanje je – može li jedna naša firma sa ovolikom cenom pozajmljenog novca da bude konkurentna bilo kojoj evropskoj kompaniji u bilo kom legalnom poslu? Koji su to proizvodi i usluge koji mogu da odbace toliki profit da bi ta naša firma samo izmirila troškove finansiranja? Normalno – ne postoje.
I šta radimo? Prodajemo ono što imamo – sirovine, energiju (struja nam je bagatelna) i ljudski, živi rad za 200 do 300 evra mesečno.
E, tu muku nam datum neće rešiti niti otkloniti dobili ga ili ne koliko sutra. Evropski standard i boljitak u životu nisu dobili ni Rumuni niti Bugari s pukim ulaskom u punoprvano članstvo u EU. A šta mi tek da očekujemo od datuma? Ništa više od onoga s čim se borimo.
Turska je postala kandidat 1999, a pregovore počela 2006. I? Još pregovara, ali Turska nije sedela i čekala rasplet. I njene vođe znaju da nisu u Briselu omiljene. Baš kao i mi, ali je sama za sebe i svoje građane uradila i čini što mi još ne umemo.
Dakle, datum? Da! Pregovori? Da. Ali, suština stvari je u našem dvorištu. Mi moramo da ga uredimo. Sami. Ne treba EU da nam kaže kako trošimo više nego što imamo i da nam zakoni nisu u skladu sa dobrom evropskom tradicijom. O ostalim i da ne pričamo.
Slobodan Kostić
objavljeno: 13.06.2013.
