Izvor: RTS, 15.Mar.2014, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa, kontinent s vrtoglavicom
Knjiga Filipa Bloma "Kontinent u posrtanju: Evropa 1900-1914" izborila je status bestselera u moru naslova o Velikom ratu. Evropu je u rat gurnuo neizdrživi osećaj brzine i vrtoglavice sa kojim je Stari kontinent ušao u 20. vek, zaključuje Blom. U Beču otvorena izložba na kojoj se iz vizure "malog čoveka" Habsburške monarhije tematizuje Prvi svetski rat.
Evropski i prekomorski izdavači se mesecima takmiče ko će na tržište izbaciti više naslova o Prvom svetskom ratu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i, po mogućstvu, postići ekonomske blagodeti bestselera. Jedna od knjiga koja se izborila za taj status je "Kontinent u posrtanju: Evropa 1900-1914", nemačkog istoričara, pisca i novinara Filipa Bloma.
U kratkom vremenskom razdoblju, Blomov "Posrćući kontinent" već beleži četvrto izdanje, dok engleski prevod "Godine vrtoglavice" takođe ide od ruke do ruke. Šta tu knjigu izdvaja iz mora naslova koji tematizuju stotu godišnjicu izbijanja Velikog rata?
Blomova teza - Evropu je u rat gurnuo neizdrživi osećaj brzine i vrtoglavice sa kojim je Stari kontinent ušao u 20. vek. Opila ga je vlastita brzina! Tempo i dubina promena su bili do te mere snažni, da je rat u bizarnoj zameni teza izgledao kao prilika za otrežnjenje.
Svakako da autor ne tvrdi da je Veliki rat bio način da se vreme uspori i uzemlji, a točak promena okrene koji zamajac u natrag, ili da se, daleko bilo, radilo o odgovarajućoj metodi za obračun sa "neljudskom" brzinom, koja je na pragu 20. veka zaskočila sve evropske kulture i društva.
Ono što autor naprotiv radi, jeste da kroz široku paralelnu mrežu ekonomskog, naučnog, socijalnog, medicinskog, kulturnog i umetničkog razvoja Evrope 1900-1914 pronađe nešto kao strukturalni model Velikog rata, njegovu nevidljivu mustru, onako kako ju je jednog trenutka iznedrila civilizacija bez kontrole nad samom sobom.
Kako se rodio rat
Upravo tako - Blom piše knjigu o Prvom svetskom ratu bez spominjanja bližih političkih, vojnih i strateških prilika Evrope tog vremena. I više od toga, Blomov "ratni" narativ završava u letnjim danima jula-avgusta 1914, u momentu kada pravi rat tek počinje. Autora samo zanimaju porođajne muke rata, a ne njegova potonja smrtonosna efikasnost.
Blomov esejistički metod se direktno naslanja na literarni metod koji je koristio Tomas Man kada je pisao "Čarobni breg". Hiljadu sporih stranica o tome kako se u principu zdravi sin trgovačke porodice iz Hamburga Hans Kastorp leči u sanatorijumu u Švajcarskoj - opisuje se svaka kvaka na vratima i svaka kifla s džemom, da bi Man na samom kraju i kao usput primetio - uostalom, Kastorp je 1914 mobilizovan i ubrzo poginuo, ali to nije od šireg interesa...
Za Bloma ni Gavrilo Princip nije od šireg interesa - atentator iz Sarajeva se ne spominje ni jednom rečju, samo atentat, ali jednako usputno, kao tek jedan događaj u nizu pojedinačnih, pralelnih ili agregiranih promena „teturajućeg kontinenta" tog vremena.
Koji se zaključci mogu izvući na osnovu Blomove strukture „ubrzanja civilizacije" koja se po njemu simbolički preslikava u krvavoj matrici Prvog svetskog rata? On sam propušta da ih jasno formuliše, ali ako ih čitalac knjige konsekventno izvede do kraja, evropska „vrtoglavica" tog vremena se iz sarajevskog spina preseljava direktno u kulturološke mustre evropske civilizacije.
Rat kao "ubrzanje"
Prvo: "Teret" razuma je jednog trenutka postao neizdrživ. Novi svet, koji se formirao u prvim godinama dvadesetog veka, bio je kreatura razuma, produkt rada eksperata, naučnika, statističara i inžinjera. On je bio produkt nezadržive racionalizacije - onog istog društvenog procesa koji je Maks Veber opisivao kao "hladne skelete" rendgenskog načunog pogleda.
Drugo: Razum, napredak, modernitet, akceleracija - svi su oni stajali kao čvrsti koncepti već na početku dvadesetog veka. Oni su vodili u svetlu budućnost, ali više nisu nisu "hranili", nisu "tešili" evropskog čoveka zbunjenog uspehom društva koje je stvorio. Kao u nekoj autoimunoj reakciji, razum je napao sam sebe.
Treće: Ubrzani društveni i ekonomski napredak posedovao je već takvu dinamiku, da je mogao biti zaustavljen samo silom, u šoku i krvi. Ima li za tu svrhu bolje metode od svetskog rata? I tako se Evropa bacila u rat kako bi zaustavila samu sebe. Bežeći od Veberovih metaforičkih "hladnih skeleta" racionalizacije, uletela je u milionske formacije realnih skeleta na bojištima širom Evrope.
Četvrto: Car Franjo Josip je objavio rat Srbiji zato što se bojao smrti... Bio je nesiguran, vreme ga je pregazilo, njegov ego vladara i muškarca je bio ugrožen, izbor je bio ili psihoanaliza ili rat. Bečki profesor Frojd nije imao slobodnih termina tog leta, dok je rat tumarao Evropom u potrazi za konkretnim angažmanom. I tako je stari Habsburg krenuo u obračun na Balkanu.
Teturanje civilizacije
Blomova knjiga došla je do prave literarne slave tek u mesecima pre okrugle godišnjice Velikog rata. U prvom planu je stajala njena ničeovska priroda po kojoj je "istina postala armija metafora koja neprestano menja formaciju ne bi li zbunila neprijatelja". U drugom, širem planu, koji je napuštao okvire Blomove konstrukcije "vrtoglave Evrope" s početka dvadesetog veka, pogled je pao na na dvadeset i prvi vek.
Savremenicima je odjednom i njegova brzina postala sumnjiva - ima li osnove strahovanju da je i taj vek jednako intelektualno razuman, a emotivno nestabilan kao i onaj pre njega? Da li bi i današnji Zapad bio u stanju da ponovo opstruiše samog sebe, kao što je to učnio Zapad od pre sto godina?
Prvi glas na javnoj sceni koji je direktno doveo u vezu prvih četrnaest godina prošlog sa prvih četrnaest godina ovog veka, odnosno motiv Srbije onda, sa motivom Ukrajine danas, pripada austrijskom državnom vojnom istoričaru Manfridu Rauhenštajneru.
Rauhenštajner je pre dva dana otvorio izložbu "Mojim narodima" u bečkoj Nacionalnoj biblioteci, na kojoj se iz vizure svakodnevice takozvanog "običnog malog čoveka" Habsburške monarhije tematizuje rat 1914-18.
Shodno tome, izložba pravi otklon od velike istorije, pokazujući šta se u to vreme štampalo, šta pisalo i plakatiralo, šta su deca crtala u školi, kako su udruženja ratnih udovica i siročadi skupljala priloge i slično.
U takvoj atmosferi sitne svakodnevice i globalnog istorijskog užasa, spojenih raskošnom rokoko-estetikom Nacionalne biblioteke, Rauhenštajner je rekao stvari koje možda nije trebalo - a možda je samo požurio da bi ih rekao prvi.
Tu je najpre već spomenuta paralela sa ukrajinskom krizom. Četrnaest godina novog veka je prošlo, jedna globalna kriza polako dobija oblik, gužva pred golom sve više liči na onu od pre sto godina - da li to znači da je razum ponovo postao nesnošljiv?
Drugo, glavni vojni istoričar moderne Austrije se žalio kako se obeležavanje okrugle godinjice Velikog rata u "nekim" zemljama sve više pretvara u priliku za nacionalističke izjave, "posebno u Srbiji, Italiji i Francuskoj".
Drugim rečima, "posebno" u onim zemljama, sa kojima je Austrija pre sto godina stajala u "posebno" jakom negativnom emotivnom odnosu. Problem s njegovom izjavom je sledeći: Percepciju o Srbiji, Italiji i Francuskoj, kako se danas spuštaju u simboličke rovove da bi se prisetile onih pravih, može imati samo neko ko i sam sedi u simboličkom rovu.
U jednoj bi stvari Rauhenštajner ipak mogao biti u pravu: Sitne i krupne manifestacije kojima evropski kontinent u celosti, a ne samo u "nekim" zemljama, već skoro godinu dana obeležava stotu godinjicu Velikog rata, kao da se na momente otimaju kontroli. Jednostavnije rečeno, prisećanja zadobijaju vlastitu dinamiku, ubrzavaju.
Optši evropski diskurs "prisećanja na rat" počinje polako da se zgušnjava oko koncepata gorčine i nepopustljivosti. Kao da iz prisećanja na užase tog rata današnji akteri crpe snagu kako bi mirne savesti sedeli u istim onim rovovima u kojima se sedelo pre sto godina.
Ukrajinska kriza ne pomaže ni malo, naprotiv.
