Izvor: Blic, 20.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa i elita
To se dalo i očekivati.
Priča o Mediteranskoj uniji je već duže vreme u medijima, a Sarkozi joj je dao posebnu težinu u svom inauguracionom govoru - kao nečemu čemu Francuska pripada, kulturno i istorijski. To je nesumnjivo tačno, ali nije tako jednostavno.
Krajem osamdesetih godina prošlog stoleća Evropska unija je predstavljala jedan elitni klub čiji su članovi bile najbogatije i najmoćnije evropske zemlje. Oni koji s druge strane ograde gledaju na takva mesta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mogu samo zavideti i sanjati kako bi se jednom, ipak, možda mogli naći u tom članstvu.
Pad Berlinskog zida, pad komunističkog sistema bio je iznenađenje za skoro sve, i malo ko ozbiljan je očekivao da će taj sistem koji se hvalio hiljadama tenkova i milionima tona proizvedenog čelika pasti tako brzo i bez otpora. Svako ozbiljan je, istina, znao da je socijalistička stvarnost bitno drukčija od propagandnih brošura, ali je malo ko očekivao da ona odgovara propagandnim brošurama druge strane, da je sistem tako truo da će se lako urušiti. Nisu u to verovali ni oni koji su tu propagandu stvarali.
Tako je pala gvozdena zavesa i tako su sve evropske zemlje - ili skoro sve - pohrlile da se prijave za članstvo u klubu a većina je na kraju i primljena. Dobili su stroge uslove koje su, neko manje neko više, ispunili.
Na jednu stvar kao da su svi zaboravili. Kada jedan elitni klub širom otvori svoja vrata za nove članove, on ubrzo prestaje da bude preterano elitan: umesto crnih odela počnu da se nose šarene košulje, umesto jastoga jedu se ćevapčići. Jednom rečju, u elitnom klubu se javi dah plebejstva. Kod stare elite se javlja nezadovoljstvo i francusko "ne" evropskom ustavu, tako slavljeno u delu naše javnosti, najpre je izraz netrpeljivosti prema pridošlicama, strah francuskog malograđanina od "poljskog vodoinstalatera", da upotrebim izraz odomaćen u zapadnoevropskim medijima. Stara elita mora da potraži neke nove načine udruživanja, neke nove prostore.
Teško je oteti se utisku da bi Mediteranska unija mogla biti upravo to, posebno ako se uzme u obzir da će jezgro činiti stari članovi Unije. Istina, po prirodi stvari, jedna od najznačajnijih zemalja, Nemačka, ostaje van nje; ali takvi problemi se lako rešavaju bilateralnim sporazumima.
E sada, dolazi ono pitanje koje je postavljala baba jednog mog prijatelja: a šta je tu dobro za nas?
Ništa, ili ništa nije dobro. To što će Evropska unija postati malo više plebejska kafana, a nastaće neki novi elitni klub nama neće nimalo olakšati život ako nam vrata i plebejske kafane ostanu zaključana. Naprotiv. A teško da će se neko toliko uvrediti da će iz kafane izaći da bi napolju kisnuo s nama.
Kakav god da se novi raspored prostorija pravio, niko ne voli da ostane napolju, smrznut i mokar.
