Izvor: Politika, 10.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Enjoy Sarajevo
Moja baka Vuka umrla je decembra 1990. godine u Sarajevu. Bilo je to u ono strašno doba kad se Jugoslavija već pouzdano raspadala po šavovima. Premda je „mir” još uvek trajao, tenzija je bila naprosto neverovatna.
Na dan sahrane, krenuli smo iz Beograda put Sarajeva očevim „stojadinom”. Napustivši sumornu Srbiju, na putu do Slavonskog Broda prošli smo kroz niz još sumornijih ušorenih hrvatskih sela, u kojima je praktično svaka kuća imala istaknutu zastavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa šahovnicom. Kad smo preko Save prešli u Bosnu, zastava više nije bilo, a svuda oko nas bila su brda, lepa čak i u to najtmurnije doba godine. Međutim, jedva smo stigli do Doboja kad je očev „stojadin” kašljucnuo i stao – pravo pred kućom lokalnog automehaničara. On je, istina, bio na putu, ali su nas njegov sin i supruga ljubazno primili i smestili naš pokvareni auto u garažu na čijim je vratima bio nalepljen plakat s likom Alije Izetbegovića. Nakon brzog dogovora s majkom, otac je, uz pomoć domaćinovog sina, otišao do Doboja da tamo uhvati prvi voz za Sarajevo i pokuša da stigne na sahranu. Mi ćemo sačekati da se kola poprave pa ćemo mu se kasnije pridružiti, na daći.
Na sahranu otac, ipak, nije uspeo da stigne, njegov voz je beznadežno kasnio, a i mi smo se, pored sve ljubaznosti naših domaćina, Sarajeva domogli mnogo kasnije nego što smo planirali. Bila je već gusta, gusta noć – onaj suštinski mrak kakav nikad ne vlada u srećnijim zemljama. Baba Vukin grob nikada nisam video. Jasno pamtim jedino neke od gradskih prizora u tami kao i to da su sva lica oko nas bila napregnuta i zlovoljna i da je sve odisalo tmurnom zabrinutošću koja je, osećalo se to još i tad, morala da rezultira nečim gadnim.
Sećanje na to tužno putovanje dobiće za mene potpuno novi značaj samo dve godine kasnije, onda kad je rat – protutnjavši kroz Sloveniju i Hrvatsku – napokon buknuo i u Bosni i Hercegovini.
Šesti april 1992. zvanični je datum njegovog početka – upravo smo, a da nas na to niko nije podsetio, propustili njegovu šesnaestu godišnjicu. To je onaj višestruko simboličan datum kad se iz hotela Holidej in zapucalo na učesnike demonstracija za mir. Dan kad je sve definitivno otišlo dođavola. U toku tri i po godine opsade, gotovo 15.000 ljudi poginulo je u tom gradu od „direktnih vojnih dejstava”. Pomnoži, podeli – dvanaestak dnevno. Kakav stravičan, stravičan bilans.
Ginulo se i stradalo, naravno, svuda po Bosni (razaranje i etničko čišćenje oko Doboja bili su strašni i ko zna kakva je sudbina zadesila one naše nenadane dobročinitelje u nevolji) neretko i više nego u Sarajevu ali ono je tokom čitavog rata bilo globalni medijski magnet, simbol tihog ali nesalomljivog otpora brutalnoj sili „osvajača” s okolnih brda. Delom zbog svoje dirljivo ranjive pozicije, delom zbog imprinta koji je ovaj olimpijski grad ostavio u svesti građana sveta, ljudi su u to vreme osećali neobičnu ljubav prema Sarajevu. Na prvu godišnjicu okupacije, mi smo u Beogradu razvukli ogroman crni flor od Slavije pa skroz do Palate „Albanija”. Bilo nas je mnogo na tom skupu, dan je – sećam se – bio lep i sunčan, kod „Beograđanke” su preko razglasa neprestano puštali zvuk noćnog granatiranja Sarajeva i bilo je dovoljno zatvoriti oči, naći se u tami, i za trenutak osetiti sav užas koji je Sarajlijama u međuvremenu postao dnevna rutina.
Da li je ovog 6. aprila iko na bilo koji način pokazao da pamtimo šta se na taj dan dogodilo? Da nam je stalo? Nisam primetio – čini se da nije. A taj i takav zaborav odveć je skup za nas. Jer, kao i šestoaprilsko nacističko bombardovanje Beograda iz 1941. godine, i sarajevski 6. april 1992. dan je nakon kog nikad više ništa nije bilo isto, nakon kog nikad više ništa ne može da bude isto. Dan, ukratko, koji nemamo privilegiju da olako zaboravimo ili ignorišemo. Ima takođe nekog vraga u tome što se ta dva datuma podudaraju. Čitava velika priča o iskustvu dvadesetog veka u Srbiji, uostalom, lako stane u raspon između ta dva šesta aprila i dva rata koja su za njima usledila – jednog u kom je bila Žrtva i drugog u kom je bila Agresor. Zato bi Srbija trebalo da se seća oba ova datuma podjednako. Oni su poput tasova na vagi njenog uravnoteženijeg odnosa prema bližoj i daljoj prošlosti, prema svim zločinima koje je trpela i svim zločinima koje je činila tokom turbulentnog i mračnog veka koji je za nama.
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 11.04.2008]
