Izvor: Politika, 14.Okt.2010, 23:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Engleski decenijski rat sa huliganima
Tek posle tragedije na briselskom stadionu „Hejsel” 1985. počela sinhronizovana akcija države na suzbijanju nasilnog ponašanja na fudbalskim mečevima
Kolevka fudbalskog nasilja je Velika Britanija, zemlja u kojoj je i izmišljen najpopularniji sport na svetu. Bujanje huliganizma na ostrvskim stadionima i oko njih počelo je sredinom šezdesetih godina prošlog veka i postepeno se proširilo i na ostale evropske zemlje u većoj ili manjoj meri.
Tragedija na briselskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stadionu „Hejsel” 1985. kada je 39 Juventusovih navijača poginulo bežeći sa tribina pred naletom Liverpulovih pristalica, predstavljala je „dan de” u Engleskoj u borbi protiv svih onih koji svojim ponašanjem i delovanjem ugrožavaju većinu ostalih gledalaca i građana.
Ekonomija i promena zakona
U širem društveno-istorijskom kontekstu engleska borba protiv huligana bila je olakšana (ne i laka jer još i danas traje) pronalaskom nafte u Severnom moru i rešenošću premijera, prvo Margaret Tačer, a onda i Džona Mejdžora, da se ovakve stvari stave pod kontrolu države. Ili, dok je ekonomska situacija siromašnije Engleze „terala” da nezadovoljstvo teškim životom izražavaju nasilnim ponašanjem, uz odsustvo sinhronizovane akcije u sprečavanju izgreda, huliganski pokret je bujao. Sa poboljšavanjem standarda splašnjavalo je i ratničko ponašanje. Naravno, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da paralelno sa boljim život nije počela i država da se hvata u koštac sa gorućim problemom.
Fudbalska Evropa je posle „Hejsela” zabranila učešće engleskim klubovima u međunarodnim takmičenjima i „ostrvskih hordi” nigde nije bilo skoro šest godina.
Za vreme trajanja kazne Englezi su počeli da menjaju sopstveno zakonodavstvo raznim aktima 1986, 1989, 1991. (sankcionisano bacanje predmeta i na teren i na tribine, učestvovanje u nemirima, rasističko navijanje, utrčavanje na teren), 1999. (prvi put je uvedena zabrana prisustva utakmicama ranije označenih učesnika nereda), 2000. (kazne su proširene i na međunarodne duele, jer su pojedinci morali da u policijskim stanicama predaju pasoše koji bi im posle određenog vremena bili vraćani)...
Uporedo sa zakonima počeo je i „rad na terenu”. Specijalno obučeni policijski službenici infiltrirali bi se u navijačke grupacije, prateći iznutra dešavanja i skupljajući dokaze za buduće sudske procese. Svaki klub u premijer ligi dobio je svog policajca za vezu zaduženog da razmenjuje sve podatke sa ostalim kolegama na istim poslovima. Kasnije se saradnja razvila i među ostalim evropskim državama uoči važnih internacionalnih susreta ili takmičenja. U okviru Nacionalne kriminalističke obaveštajne službe (NCIS) 1992. formirano je „fudbalsko odeljenje” gde su se slivali svih operativni podaci. Analizirani su za svaki meč broj i reputacija i domaćih i gostujućih navijača, ranije utakmice ta dva kluba, važnost duela, obaveštajni podaci i tako se pravila bezbednosna i procena i mreža.
Radilo se i na poboljšanju bezbednosti gledalaca na stadionima tako što su od 1993, posle pogibije 96 Liverpulovih navijača na stadionu „Hilsborou” 1989, svi premijerligaški objekti i eliminisali „navijačke ograde” i postavili sedišta, tako da je stajanje ukinuto.
Kada su Amerikanci odahnuli
Razvojem tehnologije i postavljanjem sistema zatvorene televizije (CCTV) na stadionima, policajcima je olakšano praćenje sumnjivih osoba, kao i njihovo ponašanje na tribinama. Svi stadioni su dobili „kontrolne sobe” iz kojih je signalizirano gde su moguća „žarišta” i iz kojih je koordinirana odgovarajuća akcija. Korišćeni su oko stadiona i posebni automobili („hoolivan”), neka vrsta reportažnih kola, opremljeni video-kamerama, iz kojih je javljano šta se dešava na prilazima mestu odigravanja utakmica.
U Engleskoj, u periodu najžešće borbe protiv huligana, na udaru su se našli i mediji, naročito tabloidi, jer su senzacionalističkim napisima više promovisali ono šta rade izgrednici nego što su pisali o događajima vezanim za sport. Bilo je nemalo protesta da je to ograničavanje prava o slobodi izražavanja, ali država nije odstupala od svog čvrstog kursa.
Koliko su se godinama stvari pomerale „milimetar po milimetar” vidi se i iz izjave Alena Rotenberga, predsednika Organizacionog komiteta mundijala u SAD 1994. koji je tada rekao: „Učešće tri zemlje bi nam stvorilo ozbiljne logističke probleme i dobro je što ih nema u Americi. To su Irak, Iran i Engleska...”
Ipak, mnogo je i urađeno. Danas u obezbeđivanju običnog (utakmica koja nije označena kategorijom visokog rizika) meča u Engleskoj učestvuje između 25 i 100 policajaca i to oko stadiona. O bezbednosti gledalaca na tribinama u objektu brinu privatne agencije i stjuarti (policajac ima ovlašćenje da reaguje samo ako je zakon prekršen, a oni i ako nisu poštovana klupska pravila o ponašanju, npr. ustajanje sa sedišta i sl.). Pre deset godina 38 odsto ispitanika je kao glavni razlog neodlaska na utakmice navodilo strah od huligana – danas tek sedam odsto. Na listi prioriteta u Engleskoj sada su skupe ulaznice, vreme odigravanja utakmica ili gubljenje poverenja u takmičenje koje je zbog upliva novca postalo veliki biznis.
Ratko Pavlović
objavljeno: 15.10.2010.
