Izvor: Politika, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Engleski agent
Špijun, homoseksualac, jeretik – to su odrednice oko kojih se plete imaginarna biografija Kristofera Marloa, Šekspirovog vršnjaka čija je kratka dramska karijera na svom početku obećavala mnogo više nego što je to sa Vilom iz Stratforda bio slučaj.
Nikad nećemo pouzdano znati da li je Marlo bio Džejms Bond šesnaestog veka, ali tajnovitost biografije ionako nije jedini razlog da se iščita nevelik opus ovog "miljenika muza", kako su ga savremenici nazivali. Ubijen pod nerazjašnjenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okolnostima kad mu je bilo tek dvadeset devet godina, ovaj dramatičar, pesnik i prevodilac Ovidija smatra se najvećom "nerealizovanom šansom" engleske drame. Do dana smrti, tridesetog maja 1593, uspeo je da napiše šest drama, popularnijih i boljih od onih koje je Šekspir do tada napisao.
I pre nego što je stradao u tuči oko kafanskog ceha koju je, navodno, sam započeo, Marlo je bio lice pod istragom. U više navrata javljale su se sumnje da je prešao u katoličanstvo, brojni (ne sasvim pouzdani) svedoci optuživali su ga za huljenje na Hrista i homoseksualne sklonosti, a na listi prestupa i grehova koji mu se pripisuju nalaze se i rasturanje prokatoličkih pamfleta i falsifikovanje novca. Jedan od onih koji su pod prinudom potkazivali Marloa bio je i Tomas Kid, danas poznat po jednoj sačuvanoj tragediji i nekoliko izgubljenih.
Sin kenterberijskog obućara uspeo je da upiše studije na Kejmbridžu i uđe u svet pozorišta i špijunaže u vremenu kad je socijalna i klasna pokretljivost bila gotovo nemoguća. Uprkos odsustvovanjima sa nastave, Marlo je stekao i danas mnogo traženu titulu mastera, na pomalo sporan način – zahvaljujući "uveravanjima sa najviših mesta" da je učinio velike usluge Kruni.
Marloovi junaci su autobiografska projekcija svoga tvorca barem po spoju snažne ambicije i bezgranične energije. Šest godina, od 1587. do 1593, bilo je dovoljno da nastane isto toliko apartnih dramskih dela – među njima scenska epopeja o usponu Timura Lenka od skitskog pastira do velikog vojskovođe, prva tragedija u engleskoj književnosti nazvana po ženi (u pitanju je Didona, kraljica Kartagine), prvo delo sa motivom homoseksualnosti i, što je svakako najvažnije za istoriju svetske književnosti, prva dramatizacija Faustovog ugovora sa đavolom.
Marlo se nije libio da u prolog drame "Jevrejin s Malte" stavi Makijavelija, i tu svakako nije početak ni kraj kontroverzama u njegovom stvaralaštvu. Kreirao je i gorostasne likove i intrigantne epizodiste: bio je spreman na duhovitu i rizičnu igru s vlastitim dvostrukim identitetom, kao u epilogu "Pokolja u Parizu", gde se pojavljuje nemi lik engleskog agenta čiji je jedini zadatak da poruku umirućeg francuskog kralja prenese kraljici Elizabeti. Iako je drama o pokolju protestanata na Vartolomejsku noć 1572. godine tek malo više od istorijske retrospektive verskih zločina i dvorskih zavera, aktuelnost događaja moralno ambivalentnom zapletu dodaje i važnu ideološku dimenziju. "Edvard Drugi" je drama nacionalnog i seksualnog opredeljenja, u čijem središtu je kralj koji greši i protiv koga se greši: problematična homoerotska strast sučeljena je sa ne manje problematičnom uzurpacijom prestola.
Tragedija doktora Fausta okončava se neuspehom junaka da "spali knjige" i spase dušu, bez božanskog oproštaja: još jedan dokaz da je Kristofer Marlo dilemu o odnosu Boga i čoveka odbijao da reši na jednoznačan i svima ugodan način.
Vladislava GORDIĆ PETKOVIĆ
[objavljeno: 10.03.2007.]
