Izvor: Blic, 25.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Engleska do Dovera
"Beli klifovi Dovera", pevala je Vera Lin, najveća engleska muzička zvezda četrdesetih godina, dok su fau jedan i dva padale po Londonu i Konventriju. Tada, u drugom velikom ratu, Engleska i deo Balkana behu jedine slobodne zone usred Starog sveta. Bele stene Dovera, pristaništa u koje se i danas najlepše stiže na Ostrvo, morem, kako i dolikuje, bile su granice engleskog sveta. Englezi su tada mislili o sebi kao o naciji koja je bogomdana za igru zvanu nogomet, ta oni su je zasnovali, nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << hteli da se igraju s drugima, nisu učestvovali na predratnim svetskim prvenstvima.
Onda su prolazile godine, imperija nezalazećeg sunca nestajala je s mape sveta, šezdeset šeste Englezi su, na svom tlu, poslednji put pokorili glob, Bobi Mur i društvo, Liverpul i Notingem Forest branili su poslednje ostatke engleske časti, i sve se to, naizgled konačno, završilo na Hejselu, one majske večeri osamdeset i - beše li? - pete. Pet godina neigranja u evropskim kupovima koincidiralo je s ekonomskim uzletom tačerizma, i Englezi su devedesete dočekali obnovljenog materijalnog i fudbalskog zdravlja. Novac je postao velika stavka, a da čast nije iščilela iz igre, Erik Kantona promenio je sliku engleskog sveta, svojim ponašanjem jednako kao i svojom fudbalskom filozofijom: svet je bio spreman za Dejvida Bekama.
Beli klifovi Dovera razmaknuli se, Pink Floyd su, još na kraju sedamdesetih otpevali "Does anybody here remember Vera Lynn?", zid britanske ukočene arogancije propustio je evropske vetrove, Vere Lin, tog simbola ostrvskog otpora, sećali su se sa kritičkom distancom. Mančester i Liverpul osvajaju Ligu šampiona. Vengerov Arsenal igra najlepši fudbal na svetu. Hajberi odlazi u povest. I dolazi Rus. I Portugalac.
Da sam prosečan engleski nacionalista, mislio bih da se belo stenje Dovera zatvara zbog dve poslednje činjenice. Čelsi, taj slavni mali klub, postao je igračka blaziranog gubernera neke sibirske vukojebine, mesto za pranje najprljavijeg novca na svetu, a portugalski arogant pretvoriće Čelsijevu inter-brigadu iz Ranijerijevog, Gulitovog i Vijalinog - a, pre svega, Zolinog - doba, u mašinu za efikasnu proizvodnju uspeha s ograničenim dejstvom. Da je, kao što nije, Murinjo pobedio u Ligi šampiona, stvari bi stajale drugačije. No, engleska nacionalistička reakcija na logiku australijskog kapitala - Rupert Mardok, Skaj Sport, televizijska prava - uzrokovana za ostrvske prilike preteranom internacionalizacijom nacionalnog sporta, dovela je na trenersko mesto nesrećnog Stiva Meklarena, nedoraslog za teško breme pritiska u zahtevu za povratkom autentičnog engleskog stila.
I stvar se završila na najsjajnijoj tački nogometne Imperije: na Vembliju.
Priča, jer o priči je reč, kaže da su Hrvati, redovni učesnici, sa jednim izuzetkom, svih velikih takmičenja, na Vembliju igrali onako strasno zato što im je neki Rus obećao mercedese C klase. Ne razumem se u automobile, ali mi stvar zvuči odveć banalno balkanski: taj gastarbajtersko-skorojevićki simbol moći Dudu da Silva i ostali odavno imaju, ako im je do njega stalo. Igrati na Vembliju protiv Engleza, bez obzira što si se već plasirao na takmičenje, jeste ozbiljna stvar - tu višak motivacije uvek postoji. Mečka pride - ako bude.
Slaven je Bilić (da ovde prigodno upotrebimo starohrvatski način korištenja pomoćnog glagola biti, s molbom da se lektor uzdrži od intervencije) lepo kazao svom omiljenom narodu, posle vlastitiog: valja izići iz čaure arogantne samodovoljnosti. Nekada, Englezi nisu hteli biti članom Fife, i nisu hteli igrati svetska i evropska takmičenja, sada su osuđeni da igraju prijateljske utakmice sa, recimo, Srbijom. Boljeg sparing partnera u Evropi neće naći.
Kao i u slučaju Fergusona, i njegovog taštinom poškropljenog odricanja od Dejvida Bekama, i Meklarenove fudbalske misli posve su se zbrkale pred engleskim đakom, legendom Aston Vile i Evertona, Slavenom Bilićem. Bekam je, treba li reći, sedeo na klupi, a kockasti su vodili sa dva nula. Hrvatska uporno pokušava pobeći s Balkana, a Biliću je to uspelo na Vembliju, na polzu ruskog fuzbala, na ogromnu žalost svih onih koji su imali učestvovati u podeli kolača od milijardu i po evra, koliko bi, kada se saberu sve lukrativne delatnosti vezane sa nastup engleske reprezentacije na prvenstvu u Alpima, iznosila čista dobit.
Na kraju: to što Engleza neće biti u Švajcarskoj i Austriji nije nikakva uteha zemlji koja nije u stanju pobediti u Aziji, kao što nije u stanju izgubiti u Evropi. U Srbiju se ne može stići morem, a Kalemegdanska tvrđava, ukaže li se u novembarskoj magli kakvom rečnom kapetanu, biće samo moćan dokument istorije, ne i bilo kakav simbol.
Iz engleske nevolje ne može se u Srbiji naučiti ništa. Sve je, naime, drugačije. Osim dve stvari: fudbal se (više) ne može igrati jednoumno i jednodimenzionalno; arogancija, pak, uvek se obije o glavu onom ko je ne ume prevazići.
Seća li se neko Vere Lin?
Pomalo.
