Izvor: Politika, 04.Dec.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Energija
Apatija koja je ovladala ovom zemljom rezultat je jednog poraznog mentaliteta koji traje i danas
Pre nekoliko dana imao sam priliku da učestvujem na tribini o balkanskim ratovima koju je u Novom Sadu upriličila grupa građana „Branik” koja se bavi zaštitom istorijskog i kulturnog nasleđa Srbije. Na tribini su učestvovali Goran Vasin i Miloš Ković, dva izvanredna docenta sa odseka za istoriju novosadskog i beogradskog filozofskog fakulteta, univerzitetski hor Juventas, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pevačka grupa Bilbil. Celom programu skromno sam pomogao čitanjem „Plave grobnice” Ivana V. Lalića – izvanrednom pesmom nastalom između Krfa i Beograda kao omaž Milutinu Bojiću i njegovoj slavnoj pesmi. Glavni junaci ove tribine bili su, međutim, njeni posetioci – više od 100 ljudi, uglavnom studenata – kao i sami članovi organizacije „Branik”. Tribina o kojoj govorim pokazala je da kod tih mladih ljudi postoji nešto čega danas u Srbiji ima najmanje, a što je najvažnije: to je energija.
Dok sam ih gledao, setio sam se Jovana Skerlića, najznačajnijeg srpskog kulturnog poslenika 20. veka, književnog kritičara, profesora, političara, čoveka koji je i u greškama bio krupan. Skerlićeva jugoslovenska ideologija mi nije baš bliska; istorija je pokazala da je to bila jedna velika greška i nikakvi crveni pasoši nekadašnje zemlje, sada preimenovane u orvelovski tzv. region, ne mogu da operu sve one mrtve, zaboravljene, da bi se napravila Jugoslavija (od civilnih žrtava u Mačvi 1914. godine, do Jasenovca i ostalih ustaških logora) i sve one mrtve na različitim stranama, koji su pratili njeno cepanje devedesetih – čime se ubedljivo pokazalo koliko je to fragilna, nesrećna i nepotrebna tvorevina bila.
Ali, to je druga tema. Vratimo se Skerliću: setio sam ga se za vreme tribine „Branika”, jer je njegov nadimak bio učitelj energije. To nije slučajno. Skerlić je obeležio ne samo srpsku kulturu, već i javni život u vreme koje je prethodilo balkanskim ratovima, i taj njegov nadimak je šifra koja je najkraće i najbolje opisivala tadašnju Srbiju. Energija. Energija koja se doduše, trošila i u ondašnjem besmislenom političarenju, ali i u onome što je Jovan Cvijić u poznatom govoru iz 1907. nazivao nacionalnim radom. Nije slučajno što taj govor počinje raskidom sa atmosferom depresije, klonulosti, gubitka vere u same sebe – što sve karakteriše Srbiju nakon poraznog rata sa Bugarskom iz 1886. godine. Danas smo ponovo u stanju takve klonulosti, ali ovakve tribine ili, tačnije rečeno, ovakvi gestovi energije jesu način na koji možemo da se povratimo.
Naime, apatija koja je ovladala ovom zemljom rezultat je jednog poraznog mentaliteta koji se u nas usađivao sve od 1945. godine, a traje i danas uz stalna obećanja o donacijama iz EU. Ljudi se ovde vaspitavaju u duhu da nešto treba da im se da, a ako im se ne da, imaju, je li, pravo da ukradu. Tribina „Branika” je odličan primer jednog sasvim drugačijeg razumevanja stvari: mladi ljudi su se organizovali oko ideja koje smatraju važnim i pravilnim (i u pravu su – to jesu važne i pravilne ideje), a zatim su krenuli da deluju, da rade, ne vajkajući se kako je to posao nekakve nepostojeće elite, ili nepostojeće države i sličnih nepostojećih instanci. Taj njihov nacionalni rad nije njihova profesija, dakle oni nisu profesionalni NVO aktivisti.
Citirao bih na ovom mestu nesrećnog DŽ. F. Kenedija, koji je Amerikancima kazao da ne razmišljaju o tome šta Amerika može da uradi za njih, već šta oni mogu da urade za Ameriku. Razlika u ta dva stava je razlika između pristajanja na ulogu objekta, koji čeka da se nešto desi i koji ne poseduje više nikakvu energiju, i preuzimanja uloge subjekta koji crpi svoju energiju iz patriotske svesti da država nije nešto iznad ili protiv nas, već da smo mi to sami.
www.slobodanvladusic.net
Slobodan Vladušić
objavljeno: 04.12.2013.
