Izvor: Danas, 18.Jun.2016, 15:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Emokratija
I ja sam prvo pomislio da je greška, ali nije. Reč demokratija opsenila je celokupni svet, dosadašnju istoriju i nepromišljeni populus da se može izabrati vlast koja će te iskorištavati na pošten način. A ti se, usput, osećati veoma dobro. Divno! Sa druge strane, i praktično, demokratija ti ne dozvoljava da bilo šta učiniš i promeniš, a da se osetiš relevantnim. Dobar zajeb.
Znači, treba se osećati zadovoljno sa minimalnim. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Jer, kapitalizam je zadužen da uzme mnogo, a da ti da malo, i to sve sa legalnim kompetencijama. Žalosno je što danas pesnici bolje vidi ekonomsku nepravdu od ekonomista. Kad smo bili deca, pevali smo: Lud je onaj ko pomisli da je dva i dva četiri! Matematika je, izgleda, jedino dobra u muzici, povremeno! U merkantilističkoj hegemoniji cifre su iste, ali kese nisu. Raspodela je dobra kad masu novca dobro raspodelimo na masu.
Ne treba graditi radost jer ona ničemu ne služi, već materijalno siromaštvo kao uzdanak otpora, čovečnosti i izdržljivosti. Bilo šta da izaberemo, čeka nas isto - podložna iskorištenost nas koji smo izabrali. Novi totalitarizam nam nudi kompenzacije u vidu kupovina i ropstva molova i marketa. Glasati uvek za istu vlast, uspešnost je vekovnog trajanja gomila. I gomiletine! Tako se razvija uslovni refleks za potčinjenost i razvijaju navike koje je teško dekonstruisati. Lakše je sprovoditi stare navike nego učiniti napor za noviteljstvo. Avangardo, marš što dalje od nas! Zbog toga je reč avangarda postala subverzivni iritans. Dodato je neovangardistično ili postmodernističko da bi se umanjio značaj prodiranja ka budućnosti. Avangarda uvek krči put ka nemogućem.
Zaista, nije nam teško da konstatujemo da su novi znaci epohe obeleženi fašizmom, komunizmom i demokratijom (decom kapitala) jer je važno ništa ne primetiti. Ali, zašto ja ovo sve pišem? Da bih naznačio mogući korak civilizacije ispred sebe pod nazivom EMOKRATIJA. Dovoljno je samo uzeti jedno "D" i poroditi novu nadu. Uz malo napora dosegnuti nove predloge za humanije postojanje, jer život je surov. Naravno da će se racionalisti pobuniti. Ali, budimo pošteni, neka posle doba emocija dođe doba racija. Ali, ne klasičnih racija progona, već racionalističkih dogradnji na emocije. Svet može biti bolji, važno je pecivo ovog sveta. Barem nekoliko minuta.
Tehnologija koja sve ruši nema emocije. Nema više ni smisla. Najveći problem tehnologije je što ne može sama sebe da obuzda i savlada. Ali želi da zavlada. Kako se reči poigravaju našim sudbinama. Tehnologija je potpomogla da postanemo još izrazitije krdo, gomila, ali za iluzijom ubeđenosti da je to dobro za sve: one koji uništavaju i one koji su uništeni. Racija sve opravdava.
Između industrijske psihologije i one koje nam je podarila priroda je velika razlika. Emokratija antidogmatizuje ustaljenost političkih pretpostavki o demokratiji. Demokratija mora ići na preispitivanje, na jedan dobar brifing kod običnog čoveka. A zatim da se počisti i preobrazi u predloge humanističkog. Bilo bi dobro, iz vizure utopijske sigurnosti, da se demokratiji pridruži i samoupravljanje. Emokratija ne može nikog da prevari ili iskoristi sem samog sebe. LJudi ne razmišljaju, ne zbog toga što im je oduzeta sposobnost mišljenja, već što kroz nerazumevanje lakše realizuju kvarež. Emocije treba spasiti kroz nedelanje ka zagađenosti. Emotivna emocionalnost. Treba malo uzdrmati demokratiju jer se udaljila od vladavine naroda. Možda demokratija nikad neće zaživeti ali je važna kao reč. Oči treba da otvorimo ne da bismo mrzeli ovaj svet, već da bismo imali vizije.
