Izvor: Politika, 12.Okt.2012, 12:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Embrouz Akinmusire - Sviraj kako osećaš
Posle pobeda na prestižnim takmičenjima u slavu Telonijusa Monka i Karmina Karuza (2007), i izbora za „Lice za pažnju” u Los Anđeles tajmsu (2011) – trubač Embrouz Akinmusire (1982, Oklend, Kalifornija) ove godine je „ujedinio“ titule za najboljeg trubača u anketama kritičara časopisa DownBeat i Asocijacije džez novinara, koji su ga nominovali i za džez muzičara godine (apsolutna kategorija).
Pred nastup na Beogradskom džez festivalu, osvetlili smo detalje iz kratke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali već zapažene karijere, i zavirili u budućnost najnovije zvezde džeza.
Od malih nogu sam svirao klavir, za vreme službe u crkvi. Kada sam bio u osmom razredu, na zidu škole je osvanuo poster koji je najavljivao letnji džez kamp u kraju. Moj drugar Džonatan Finlejson i ja prijavili smo se za program, a tamo su nas dočekali Kalil Šahid, Ed Keli, Bili Higins... A prvi susret sa džezom imao sam samo nekoliko meseci ranije: osvojio sam karte na radiju za koncert Lestera Bouija! Moji nikad nisu slušali džez, ali su slušali crnu muziku: tata nigerijske heroje, Felu Kutija i Kinga Sanija Adea, a mama bluz, gospel, Aretu Frenklin i The Temptations.
Kako je teklo školovanje?
Počeo sam u Kaliforniji, pa sam otišao u Njujork, na Manhattan School of Music, jer to je ono što mladi džez muzičari rade. Sanjaš o scenama iz davnih dana, zamišljaš 52. ulicu. Mislim da je važno za mlade da odu u Njujork, kao mesto susreta džez kreativaca, ali taj grad više nije onakav kakav je bio. Manje je klubova, još manje džem-sešna, čak i u poređenju sa vremenom kad sam ja, 2000. godine, došao u grad.
Koje ste trubače izučavali?
Nikad nisam radio na nečijoj tehnici, ali sam ih sve slušao, najviše Bukera Litla i Kliforda Brauna, potom i Čarlsa Tolivera. Inače, svi su mi zvučali različito, pa sam i ja shvatio da treba da sviraš onako kako sam osećaš. Idealni svet bio bi u kome bi svako zvučao samosvojno. U jednom trenutku je bilo tako i toj ideji bi trebalo se vratimo.
Koliko je škola važna?
Važna je zato što nema klubova, pa u školi možeš da uđeš u neko društvo i napraviš bend. Ali nije neophodna da bi naučio da sviraš. Brže ćeš napredovati ako te podučava neko koga voliš, a možeš da prištediš i puno novca – školovanje danas košta preko 40.000 dolara, a malo šta možeš da uradiš s tom diplomom.
Za vašu karijeru bio je ključan susret sa Stivom Kolmenom...
Došao je u srednju školu na radionicu, pokazivao neke komplikovane stvari, a onda upitao da li ga neko razume. Niko nije podigao ruku, ali su se svi okrenuli ka Džonatanu i meni. On nije poverovao, ali mi smo se popeli i svirali, i njemu se svidelo, pa nas je pozvao da se priključimo njegovom bendu sledećeg leta. Nismo pomišljali da će to i uraditi, dok nas nije pozvao njegov menadžer, poslao nam album da naučimo stvari i poveo na sedmonedeljnu turneju. Čini mi se da sam se na njegovom živom albumu „Resistence Is Futile“ (2001) prvi put našao na nosaču zvuka.
Kako je to uticalo na vas?
Vratio sam se u školu i počeo da vežbam kao ludak. Počeo sam da nastupam sa vršnjacima, poput Erona Parksa, a imao sam i prve koncerte kao lider, u klubu Jazz Gallery: domaćin večeri bio je Roj Hargruv, koji je odabrao mlade trubače koje voli (Moris Braun, Dvejn Jubenks, jedan Kubanac i ja) i svirao sa našim bendovima.
Onda ste se obreli na čuvenom Thelonius Monk institutu za džez...
To je došlo u najboljem trenutku. Diplomirao sam na Manhattan-u i već razmatrao da postanem edukator. Ali, nisam se u tome nalazio: ne pričam puno o tome kako sviram, a to nije poželjno u profesuri. Što se instituta tiče, ne bih rekao da su mi dali samopouzdanje, jer ga imam dovoljno, ali su me čvrsto ubedili da posedujem nešto čime bih mogao da doprinesem sceni. I da će se to čuti.
Već za nekoliko meseci!
Da. Diplomirao sam u maju, a ušao u studio u drugoj nedelji juna. Hteo sam da što pre oslobodim iz sebe numere koje sam smislio, i da imam nešto u ruci kada se vratim u Njujork. Nisam mislio da će album biti prvi korak u svet „na mom putu“. Zato sam ga nazvao preludijum, da označava da je „pre početka nečega“. A Kora, moja majka, godinama me je pitala kad ću da izbacim album. Pa, otud naslov „Prelude... to Cora“. Eto ga, mama!
Kako ste potom došli u kontakt sa Blue Note?
Svake godine tri finaliste Monkovog takmičenja održe koncert u Tribeca Performing Arts Center-u. Za moj nastup najavili su se predstavnici kuća Blue Note, Koch, Concord i Mack Avenue. Koncert nije bio bogzna kakav, a i izgleda da se niko od njih nije pojavio – ili nisu ostali do kraja. Ali, posle dve godine stiglo je pismo od direktora Brusa Landvala, u kome piše da „moramo da se dogovorimo kako ćemo da potpišemo ugovor“. Onda smo nekoliko meseci „pregovarali“, a zapravo nije moralo tako da bude: svakako bih na kraju rekao – „da!“
Tako je rođen album „When the Heart Emerges Glistening“.
Oslikao je mene u tom trenutku, moja iskustva, osećanja i razmišljanja. Svaka pesma se nalazi u nekom prostoru u kom sam poželeo da budem, i iz koga bih potom otišao u neki drugi. U jednom trenutku je blag, u drugom snažan, pa opet blag – tako smo složili pesme kad smo ih snimili. A sledeći album će biti još ekstremniji: pišem muziku koja je izuzetno agresivna, pravi šamar u lice, ali i sasvim minimalističku – nema sredine!
Produkciju je radio Džejson Moran.
Voleo bih da imam karijeru kao Džejson – takvu da očuvaš najviši nivo sopstvenog integriteta. On nikad nije pravio kompromise. A sad još širi aktivnost i na učestvovanje u različitim umetničkim projektima iz drugih domena. To i mene zanima.
Izuzev Džeralda Klejtona, odabrali ste manje afirmisane muzičare, koji vas sada i prate na koncertima.
Okružio sam se ljudima koji su moji dugogodišnji prijatelji. Džastin Braun, bubnjevi; Volter Smit, saksofon; Hariš Raghavan, bas; Sem Haris, klavir, umesto Klejtona na turnejama – sve ih znam između 16 i 7 godina! I to su moji omiljeni muzičari, ljudi koji su radoznali i koji stalno napreduju. Kad god se skupimo svako od njih pruži nešto novo u svirci, što mi je baš „kul“.
Kako reagujete na pohvale kritičara?
Niko od nas ne bi trebalo da bude na tim listama. Trebalo bi da piše samo: truba – Klark Teri! Dokle god je sa nama, Klark je najveći! Ponekad zaboravljamo stare majstore, ali to oslikava ljudsku prirodu. Lepo je biti na listama, ali to više ne uzimam ozbiljno. S druge strane, u školi sam nestrpljivo čekao da izađu, pa bih govorio drugarima: „jeste li videli – Dejv Daglas je ušio Vintona za 10 glasova!“ Ali sad kad sam i ja deo toga, samo brzo pogledam i strpam novine u koferče, pa gledam svoja posla.
Budućnost?
Voleo bih da imam nekoliko različitih sastava istovremeno – trio, big bend, vokalni „a capella“ projekat (sviđa mi se Bjork). Sve osim hip-hopa. Možda ću jednom uraditi hip-hop na latin džez? Da ne bude nesporazuma – volim i jedno i drugo, ali je to daleko od onog što radim i zahtevalo bi puno istraživanja. Ne verujem da ću preći u električnu muziku, mada je programiram, koristeći softver Reason. Volim čistu trubu, to je moj zvuk, ne želim da ga menjam. U poslednje vreme razmišljam i o obimnijim komponovanim numerama gde bi se različita raspoloženja smenjivala u dužem trajanju.
Volite klasiku?
To je slično po emocijama. Verovatno dobijam i neku inspiraciju iz nje – u vreme prvog albuma sam puno slušao Šopena. Sviđaju mi se i Sati, Debisi, mnogo francuskih kompozitora. U poslednje vreme mi se jako dopadaju Morton Feldman i Arvo Part. Među izvođačima volim Glena Gulda i Jevgenija Kisina.
Sa kim biste voleli da zasvirate?
Možda neki od starijih muzičara... Kao što je bubnjar Tuti Hit, ili basista Henri Grajms – baš bih želeo da imam trio sa njim! Lepo bi bilo da zasviram sa Rojem Hejnsom. Ne navodim srednju generaciju, jer sam sa sa mnogima već sreo.
Jednom ste rekli da vam je omiljeni instrument violončelo...
Da. Voleo bih da sviram čelo, ali ne mogu. Žičani instrumenti mi jednostavno ne idu. Morao bih godinama da radim na njima da bi nešto izašlo! A imam prijatelje koji nisu muzičari i koji uhvate gitaru pa zvuče 100 puta bolje nego što bih ja ikad zvučao.
Da li vidite sebe sa bilo kojim drugim instrumentom, poput nekih vaših kolega?
Zasada ne. Ali, ko zna, možda će me zanimati za nekoliko godina. Možda ću svirati... Električnu „dasku sa pranje veša“! Ne, iskreno, truba je tako težak instrument, da još uvek moram da se fokusiram na njega.
Intervju je objavljen u "Kulturnom dodatku" 06.10.
Vojislav Pantić
objavljeno: 06.10.2012.
