Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Elitizam, večita potreba umetnosti
Svaka umetnost je neophodno inovativna, neočekivana, obožavana, a često i zbunjujuća, što je ponekad čini nepopularnom. Za onu umetnost koja potvrđuje standarde ne treba brinuti, jer takva, veoma lako nalazi svoje mesto na tržištu roba i usluga. Ali, pitanje je koliko je ona tada umetnost. Jer ako ne izaziva, osporava, provocira ili osvetljava, umetnost ne ispunjava sopstvenu funkciju. Rizik ubijanja originalnosti ili anesteziranja umetnosti je veliki. Prethodi mu nerazumevanje i odbacivanje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ako suštinski ne razumemo umetnost, skloni smo da je nazovemo elitističkom. Ipak, pravilno shvaćen elitizam, nije privilegija niti kriminal, već večita potreba umetnosti. To je nešto što treba slaviti.
Zbog toga svake jeseni u Beogradu pozdravljamo i slavimo BITEF, prvi, najveći i najvažniji festival novog u našem savremenom pozorištu. Promišljenost, vidovitost i otvorenost sa kojima su kreatori i selektori BITEF-a u Beograd pozivali vodeće umetnike pozorišne avangarde – reditelje, pisce, glumce, scenografe, koreografe, kompozitore i teoretičare, baš kao srdačnost i čežnja kojima ih je dočekivala i ispraćala pozorišna publika, bila je uzorita. BITEF je bio prvi, strastven i neponovljiv. BITEF je bio budućnost, i bar nakratko, sadašnjost naše pozorišne umetnosti.
Posebno pamtim deseti BITEF i moj prvi susret sa delom Roberta Vilsona. Bila je to opera Filipa Glasa "Ajnštajn na plaži" sa kojom je "genije iz Ajove" poremetio moje osećanje prostora i vremena, kako u pozorištu tako i u životu. Iste večeri, iz zamračene sale JDP-a, trčao sam u beogradski Dom sindikata da "uzmem uzorak" radikalne interpretacije "Otela" koju je Peter Zadek postavio u pozorištu u Hamburgu. Tako sam Vilsonovu poeziju pozorišta koje se služi plesom, arhitekturom, govorom, muzikom i filmom, zamenio Zadekovom brutalnom prozom koja je Šekspirove tragičke junake smestila u bordel. Obe predstave bile su avantura, proboj u novo, pomeranje granica. Ovakvu sintezu u toku iste večeri mogao je da pruži samo BITEF. Te večeri sam imao samo dvadeset godina i potpunu konfuziju identiteta. Činilo mi se da se sve promenilo i da nikada više neće biti isto. Između BITEF-a i mene dogodila se ljubav na prvi pogled, nespojivo je na fascinantan način počelo da se spaja i reditelj je u meni počeo da raste. Želim da verujem da ovaj čudesni proces u mojim mislima i osećanjima i danas traje, a svaki BITEF uvek je setno podsećanje, još jedna infuzija novih ideja, novih mogućnosti i inspiracija.
O smrti je najdublje govorio Kantor sa "Mrtvim razredom", egzotične rituale seksa donela je "Saloma" Lindzija Kempa, Pina Bauš je oduševila svojom plesnom verzijom Plavobradog, došao je Peter Štajn i Piter Bruk, bili su sa nama i Grotovski, Bergman, Krejča, Ljubimov, Ćuli,...
Tako je BITEF u velikoj meri koristio pozorišnoj praksi a iskustva viđenih predstava su i te kako obogatila naš pozorišni izraz. Nove tendencije viđene u prikazanim festivalskim predstavama poslužile su kao izazov i inspiracija mnogim pozorišnim stvaraocima za nove pozorišne iskorake i trajno su utkane u naš pozorišni život: "Misa u a-molu" Kiša/Ristića, "Buđenje proleća" Pašovića, predstave Tomaža Pandura, scenografije Miodraga Tabačkog, kostimi Angeline Atlagić, repertoar Malog pozorišta "Duško Radović"...
Ovaj tekst mogao bi se lako preobraziti u listu dostignuća BITEF-a, a čitaocu se može učiniti kako je sve išlo lako. Podsetimo se zato teškoća koje je BITEF imao, uprkos velikoj važnosti i značaju koje je nesumnjivo od svojih početaka osvojio. Stvari su se u politici i društvu haotično menjale, i to je bio razlog za snažne turbulencije kulturne scene u kojoj je prvo i povlašćeno mesto imao BITEF. Drugačiji sistem vrednosti implicirao je i drugačije sagledavanje stvarnosti. Sve je bilo na udaru oluje. U teškom periodu devedesetih, umetnost je preživljavala zahvaljujući homeopatskim dozama novca, a kvalitet naših života bio je drastično smanjen, zajedno sa ugledom naše zemlje. U takvom mračnom vremenu ni naš najvažniji festival nije mogao da ostane neoštećen. Uprkos svemu BITEF je živeo, i tako opterećen nastavio da donosi uzbudljive susrete sa Teatrom Komplisite, Tešigevarom, Kresnikom. Stasali su naši reditelji Milivojević i Marković... A onda su se, sa raspadom bivše Jugoslavije, u gotovo svim zemljama – naslednicama, pojavili pozorišni festivali koji slede BITEF. Tako je original postao model za izvedene kulturne događaje u regionu.
Danas BITEF više nije jedini već često prvi među jednakima.
Snaga i uticaj BITEF-a i onda kada on ne ispunjava sva naša očekivanja, upravo su u njegovoj originalnosti i jedinstvenosti, u njegovoj tradiciji i publici, a najpre u njegovom elitizmu. Iako kovanica "elitizam BITEF-a" može imati sumnjivu i zbunjujuću konotaciju, pozorišna umetnost može i mora biti ponosna na nju.
BITEF nam tako svakog septembra daruje novu, začudnu i moćnu energiju i kreativnost, koje često mogu biti iznad našeg poimanja i razumevanja.
[objavljeno: ]
