Izvor: Politika, 22.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Elementi života
Uporedite ova dva citata. Prvi: "Za manje od deset minuta, nas sposobne muškarce okupiše u jednu grupu. Šta se dogodilo s ostalima, sa ženama, decom, starcima, nismo mogli da utvrdimo ni tada ni kasnije: noć ih je naprosto progutala (...) Nestadoše tako, u tren oka, na prevaru, naše žene, naši roditelji, naša deca. Gotovo niko nije imao načina da se oprosti s njima. Neko vreme smo ih videli kao tamnu gomilu na drugom kraju perona, a onda nismo videli ništa više."
Drugi citat: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "U Aušvicu nisu postojale gasne komore. U Drugom svetskom ratu nisu ubijeni milioni Jevreja. Hitler nije nikada naredio uništavanje Jevreja, a do pred kraj 1943. nije ni znao za holokaust."
Prvi citat potiče iz pera Prima Levija. On je rođen 1919. godine u Torinu, a 1943. priključio se partizanskom odredu. Neiskusne, fašisti su ih uhvatili i Jevreje poslali u Aušvic, logor koji je mogao da "uništi deset hiljada ljudi dnevno". Levi je dobio novo ime: 174517. Hemičar po struci, bio je "korisna radna snaga", pa je uspeo da preživi, kao jedan od malobrojnih. Vratio se u Italiju, svom pozivu, a postao je pisac, nameran da opiše sve što je doživeo – kako se ne bi zaboravilo i ne bi ponovilo. "Nije ni lako ni prijatno istraživati taj ponor izopačenosti i zla, pa ipak mislim da je nužno, jer ono što je bilo moguće učiniti juče, neko će možda ponovo pokušati sutra."
Drugi citat je kolaž raznih stavova Dejvida Irvinga, savremenog britanskog istoričara. Irving nije usamljen. Takozvani "revizionisti istorije" tvrde da holokaust nije postojao, već je to propaganda Jevreja, koji su zapravo umirali od zaraznih bolesti, ili su emigrirali uz pomoć milosrdnih nacističkih vlasti; falsifikati su sve logorske fotografije, sva arhivska građa, kao i Dnevnik Ane Frank.
Kao da je predvideo takve "istoričare", Levi je "prenošenje svedočanstva" proglasio za cilj svog života. Preneo ga je toliko ubedljivo da je teško ikada zaboraviti slike koje vaskrsava. Bez suvišne retorike, on manje piše o sablasnim brojevima, ionako nepojmljivim normalnom umu, a više o sudbinama ljudi u neljudskom sistemu: o trogodišnjoj devojčici koju su roditelji uspeli da okupaju u prepunom vagonu koji ih je sve vodio u smrt, o čoveku koji traži dvostruku porciju supe, jer takvo pravo imaju oni obeleženi za smrt... Vrativši se iz mrtvih, Levi govori u ime onih koji ćute. On je jedini glas koji im je preostao.
Kod nas su objavljene tri njegove knjige, sve u prevodu Elizabet Vasiljević: Potonuli i spaseni (Klio, 2002), Zar je to čovek (Paideija, 2005) i Periodni sistem
Potonja knjiga sastoji se od dvadeset i jedne kratke priče, koje hronološki prate autorov život. Svaka priča nosi naziv jednog hemijskog elementa. Ponegde su elementi samo u metaforičnoj vezi sa tekstom – autorovi preci su u prvoj priči upoređeni s inertnim gasovima – ali najčešće su glavni motiv. Tako su priče dvostruko kompoziciono povezane: vremenski i motivski. Početne govore o prvim ogledima mladog Levija, o studentskim danima, o ushićenju kada je uspeo, recimo, da izdvoji vodonik, "onaj isti koji sagoreva u zvezdama, i čijim zgušnjavanjem, u večnoj tišini, nastaju svetovi".
Sve vreme, u pozadini tih slika – osim usamljenosti i neostvarenih ljubavi – postoji zlo. I neumitno se primiče i zatvara oko njega. "Cerijum" opisuje kako je autor krao taj metal iz laboratorije u Aušvicu da bi pravio kresiva za upaljač, a svako je vredelo "jednu porciju hleba, odnosno, jedan dan života". Bez obzira na užasno iskustvo, Levi nije zamrzeo Nemce kao narod, već samo krvnike, dok je osećao prezir prema onima koji su ih podržavali i opravdavali. I kada mu se u priči "Vanadijum" ostvarila želja da nakon rata sretne nekog Nemca iz logora, nije znao kako da se postavi jer je dotični doktor Miler, takođe hemičar, jedan od retkih koji su u logorašima videli ljudska bića. Poklonio je broju 174517 par cipela i bezazleno upitao: "Zašto ste tako uznemireni?" kao da ne zna, ili ne želi da zna, gde se nalaze.
U poraženoj i siromašnoj Italiji Leviju je opet pretila glad, pa se godinama snalazio, često na tragikomične načine, a neke priče ("Hrom", "Arsenik") pokazuju kako se od hemijske analize može napraviti detektivski zaplet.
Nisu sve priče istog kvaliteta. Poneke su ostale na nivou skice, ali većina ima i veliku estetsku a ne samo dokumentarnu vrednost. Sve stvaraju sliku čoveka čiji život nije bio skladan kao periodni sistem, i koji bi u nekom drugom vremenu živeo povučeno i stidljivo, opčinjen naukom; osobine bi mu bile iste, ili slične, ali sudbina bi bila različita. Kao što poslednja priča u zbirci "Ugljenik" govori o atomu ugljenika koji večno kruži prirodom i nakratko se spaja s drugim elementima u razne oblike života, tako se 1987. godine Levi vratio kruženju elemenata. Pronađen je mrtav u podnožju unutrašnjeg stepeništa zgrade u kojoj je i rođen. Verovatno je reč o samoubistvu.
Rudolf Hes (H
[objavljeno: ]
