Izvor: Blic, 18.Sep.2010, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekvivalencija
Čujem nedavno da je dete mojih prijatelja upisalo fakultet u Budimpešti. Dete uvek bilo dobar đak, a oni nikad nisu imali puno para?! Logično, zgranem se. A oni kažu: Pa nismo dovoljno bogati da nam deca studiraju u Srbiji.
Čak i kada su odlični učenici, sve i da upadnu na budžet, milion je propratnih troškova, od kupovine udžbenika, skripta, materijala za vežbe, prijave ispita" Negde naplaćuju i takse na molbe ili žalbe. Šta ih tek čeka ako im izmakne koji bod >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pa sledeće godine ništa od državne kase. A školarine - astronomske - 80.000, 100.000, 250.000" O tome šta za te pare dobiju, o kvalitetu studija, da i ne govorimo.
Vrhunac u ovom Monti Pajton omnibusu - danas saznam da mladi psiholozi, tačnije studenti koji su završili psihologiju u Novom Sadu, ako hoće da idu na master, što im, naravno, povećava mogućnost za zaposlenje, moraju da ponište diplomu za koju su se četiri godine borili. A to poništenje, zvano "ekvivalencija" košta 25.000 dinara. Tek kad to plate mogu da krenu sa novim plaćanjem. Tačnije, da upišu master, daju još 95.000 i onda započnu novu bitku za zvanje "dipl. psihologa".
Pa da li je moguće? Koji je genijalni um mogao to da smisli? Zar je to jedini način da fakulteti napune kasu? Ponižavajuće je za roditelje i studente, ali je sramotno za državu.
